Кроз мозаик људских и нељудских односа сеоске заједнице за време највећег хришћанског празника, ужасно откриће окупљених мештана око огњишта бадњака преиспитаће чињеницу колико религија има слојева, до каквих корена сеже.
Пошто око поднева донесох бадњак у двориште и заврших своје домаћинске послове, остаде ми времена на претек да се спустим до Илијиног дућана, где смо традиционално, пре свега симболично, спаљивали бадњак, ми, Крагујчани доњих махала: Гочовци, Божанци и Мутавџици. Бадњи дан изјутра беше миран, тмуран, влажан и блатњав, но пред сумрак поче ћарлијати снег, како и приличи времену на прагу Божића. Као и сваког Бадњег дана, жене нам не беху претерано одушевљене тим чином вишесатног одметништва од куће, док бештијамо око распламсалих цепаница цера, опијајући се и брбљајући свашта што нам алкохол изнесе из заборављених комора свести. У горњим, удаљеним крагујским махалама, као и другим селима, палили су бадњак у црквеним портама. Ми смо то чинили некако изоловано, герилски, на нашој раскрсници која је спајала поменуте махале са главним сеоским друмом. И тако већ преко века. Махале су нам изнедриле праве јунаке у минулим ратовима чији су ратни подвизи одјекивали кроз генерацијска препричавања, те смењујући попови се некако нису мешали у ту нашу, одметничку традицију засебног паљења ватре ван црквене порте, нити су је посећивали.
Мрака још не беше потпуног када се приближих дућану, том узиданом собичку поред дрвене капије, довољном да смести робу, уску тезгу и два ситна астала за госте. Скоро па кафана. Трговало се овде сољу, дуваном, бомбонама, петролејом, шећером, паламарима, држаљима, секирама, тестерама, те рибом и зејтином о јаким посним славама. У време турских и бугарских ратова, беше и тајна оружарница под дрвеним патосом дућана, смештена на темељима хајдучког зимског скровишта, према легенди.
Из дућана су полетно излазила два крупна, брката жандарма, узјахујући своје наслоњене бицикле, видно окрепљена. У дућану је већ био мрак; шкрипава врата од дасака окованих лимом су одвајала полумрачну одају од нестајућег белила дана. Унутра затекох Илију трговца како палеше фењере и свећу. Бранко, најближи Илијин комшија и стални инвентар дућана, звераше кроз једино решеткасто окно за одлазећим жандарима. Поручих по чокањ за обоје. Илија љубазно одби, насувши ми чашу домаћег прокупца.
Ове године махалско паљење бадњака је претило изостати. Стари Мија, времешни иницијатор махалског скупа паљења бадњака је био прикован за постељу вишедневним назебом и врућицом, док су синови били одсутни надничним послом, предалеко.
Уђе Тома у дућан, живео је преко потока. Муцао је од рођења. Рече да је Ранко толико пијан дошао данас из шуме, да је изгубио и секиру. Децу мајка и баба не пустају, јер се поквасила преносећи бадњак преко потока с оцем. Љуба је имао жучну свађу са женом и мајком, те затворио се у шталу цео дан, рођена деца га умољавају да пођу по свој бадњак пред сам мрак у оближњи шумарак. Митар гадно ушинуо кичму, желећи да му једва довучени балван бадњака потраје до трећег дана Божића. Бора води дипломатију са женом и непокретним оцем око посете дућану на овај дан, неизвестан је долазак. Влајка ритнула свиња када је клао, данима лежи, прилично храмље и оклева отићи лекару, а дебело месо потколенице добрано помодрело и загнојило. За Видоја сумњају да је опет пребегао преко долова код младе удове у суседно Клиново, не дими му се оџак већ два дана. Милутин је у свежој завади са Илијом око међе, неће сигурно доћи. Раде поломио штаку, срамота га да се дрвиштем подупире, јер је сломио ногу у покушају прељубе; јавна тајна којом би само збијали шале. Јованча и Миле дужни Илији још од Митровдана, чак ни друмом не иду крај дућана, искључиво долином испод, крај воденица, па уз поток. Вести се само сливају у дућан.
Бранко се припито подиже са климаве столице и одлучно рече: “Ми ћемо ондак. Ико, дај секиру! Нову! Дај гу! Моја тупа. Каснимо доста. Ће исечу ја у Церову Бару. На брзину. Близо. Ене га.”
“Там, там… никад несмо секле.” – побуни се Тома
“Па што? Па што? Несмо! Кој па ће знаје? Покојан Радомир ли ће се ди’не да ни брани у његово? За адет, церово, обло и грањковито, због шумке. Обичај! Зберите људи и деца! Ће згрејемо р’кију, вино, засладен чај за деца, туршике и ако има још онија репови од рибе Ика од С’тога Николу.” – рече Бранко, уз ласциван поглед ка Илији, облизујући се језиком.
Бранко дограби Илијину нову, лагану секиру са одушевљењем какво би вук доживео уграбљеном козом, имитирајући да брије њоме чекиње са свог образа. Пођосмо ја и Бранко. Договор је био да Тома оде натраг кући по мало туршије и киселог купуса. Ја и Бранко смо се одвајали код Вучјег Дола. Одатле смо имали обојица да мало замакнемо: он до Церове Баре, ја до куће где сам требао узети меку шљивовицу за грејање и стаклени балон вина. То пиће сам продавао преко Илијиног дућана, али сам хтео почастити залихама на Бадњидан, пре свега квалитетном ракијом ограничене количине у којој су уживали и радо свраћали и из околних села.
Након пола сата, враћао сам се у дућан, у друштву своје мале деце, оца и стрица. Инстинктивно сам бацио поглед ка завејаној стази до врата Видојевог кућерка иза оронулих зидина уплетених купинама. Кућа му беше утихнула под нарастајућим снегом; ни пацови да зацвиле на тавану.
Бранко је већ са Томом распиривао гомилицу храстовине поред дућана, крај главног друма, на скретању ка тесном, вијугавом, каменим зидовима и брестовима окриљеном, колском путу махале Гочовци. Просули су петролеја преко сирове сламе, сувог прућа винове лозе и церових грана, успешно распирујући божићну буктињу. На столу крај огња, изнешеном из дућана, Илија је спремао у земљане зделе зимске салате. Истовремено, Богица, Илијина жена, у собичку крај дућана је пржила рибље репове, припремајући лонац и котлић за грејање вина и ракије, грдећи врзмајућу децу, нагомилану из све три махале. Мирис вреле рибе је парао ваздух, све више испуњен пахуљама снега, претварајући се у незаситу вејавицу.
Тек што сам трепнуо, рекао бих, а налети пахуља око распирујућег пламена су нанели Бору, Ранка, Љубу и њихову ситну дечицу. Дрвеном кутлачом су одрасли, хируршком прецизношћу, већ сипали алкохоле у чаше, старајући се да не проспу ни капи. Грејали смо промрзле руке и носеве око разбуктале гомилице бадњака, док се изнад њега мрешкало кључајуће вино у котлићу. Прштале су пошалице, строваљивали процепи смехова, дечја рвања у снегу, серије мучких кашљања стараца туберкулозне нарави, уринирања иза првих грмова, зидина и стогова. Издахнути дувански дим се хватао у ковитлацу пахуља. Колала су празним речима и вишегодишња маштања о фиктивном прасету да се коначно испече за Божић и поједе у дућану.
Мрак је заклопио све око нас, дајући само светлости бадњака да у каскадама просипа опадајућу светлост даље од њега. Кроз ознојено окно дућана су вириле зенице свеће и фењера.
Илија изнесе ћемане. Умео је неколико мелодија грубо одсвирати, научио је од Милентија Јергенина, коме је и припадала виолина, пошто га смрт задеси деценију уназад баш за изнешеним столом на коме сада беху зделе хране; сатима су тада већали да ли да ћемане укопају с њим. Пискави звуци виолине су пригушено нестајали у ваздуху засићеног снегом и влагом. Све што би изговорили, искашљали, кинули, викнули, вриснули, испрдели устима или цревима, мрак би прогутао. Више смо подсећали на авете, приказе, омаје, вешце, вампире, ђаволке, ситну скупину нижих демонских касти нечије митологије око упаљене ватре неке верзије Валпургијске ноћи, него ли на какве обреднике овог паганског паљења ватре, хибридизованог са младим хришћанством.
На прве звуке инструмента проломи се ужасан, паклен, нељудски крик, атавизам својствен неким давним прецима ових простора, пре првих цивилизација. Прво смо помислили да је неко у окупљеној маси покушао да кричавим гласом запева уз шкрипаву мелодију песме “Цојле Манојле”, али схватих да нико од нас није испустио тај нељудски крик, пошто смо пиљили једни у друге збуњено. Импулс трезвености ме нагло ошамари тим криком, ломећи баријере припитости вином у мом уму. Слично су одреаговали остали око мене на тај неизрециви крик. Одједном, крајичком ока, у последњим крајичцима светлости са ломаче бадњака, видех обрисе нечег. Силуета се полако помаљала четвороношке у мом видном пољу ометеном етанолом и сипајућим снегом, изнедривши своје обрисе из јужних лугова кроз ковитлаце вејавице. Помислих на дивљу звер, изненадни страх ме проже и инстинктивно погледах ка деци; као да сам својим преплашеним мислима управљао Бранковим снажним ручердама које су већ стезале Илијину секиру, држећи је чврсто у стању приправности замахивања ка ужасном крику.
Не! То није била звер. Били смо појавом блокирани у сваком телесном и мисаоном покрету. Из нас су титрали чисти пламенови нагонске реакције на неизрециви звук и појаву, тај примарни страх, прекован у пећинама првих праљуди, искован код првих рептилских, звезданих предака у којима се зачињала искра онога што зовемо свест, касније масирана овоземаљском еволуцијом.
Из шумарка, испод друма крај кога смо бештијали, коначно између зидина двеју воденица, четвороношке се помаљао Видоје. У том зверињем ходу, више галопу, чудно је таласао грбином, услед неједнакости дужине руку и ногу. Нагнуту главу је ретко подизао, гледајући куда ступа свим удовима. Одећа је била сва подерана, док су гомилице снега биле угнеждене тамо где су фалили комади одела. Пролазио је у неком храмљућем галопу крај нас, у крајњим дометима светлости огњишта. Још памтим његове исколачене очи. Биле су ужасне, обарале су погледе других у страну, наводећи на помисао бежања од њега. Нацерио се неисказиво ужасно, док се низ уста сливала некаква тамна течност. Тих тренутака нисам угледао Видоја у тој сподоби што је харала његовим телом. Видео сам само четвроножну наказу која одлази ка Видојевој кући. Нестајао је у ковитлацу снега и мрака онако како се и појавио. Сви препознаше Видоја, његову рашчерупану шапку, његов тешки зимски капут.
“Мора да је прошја кроз Мутав Дол и улазија у… цркву.” – проговори најпре Љуба после дуже, мучне тишине, те се траљаво прекрсти
У Мутавом Долу, уској вододерини што се са истока улива у Кунин Дол, постоји минијатурна богомоља на оштрим стенама што, попут нечије доње вилице, израњају из тла. Иако је обележена ранохришћанским симболима на улазу, верски поглавари су вешто избегавали њено помињање, а камо ли посету. У “Кроници Крагујског Дола” Ђорђа Писмењака, чуваној у црквеној капели, писаној почетком прошлог века, је наводно постојао запис о тој црквици, али су ти листови видно отргнути из те укоричене хронике овог краја, мистериозно неставши. Народу је познато да је то била црква посвећена Светом Христифору чији је дан био 9. мај по јулијанском календару. Колале су гласине да су у темељима цркве, неочекивано дубоким за потребе овако малог верског здања, пронађене и опљачкане фреске, каменорези на плочама што су представљали ужасне ликове светаца са ореолима какве не познаје хришћанство. Пре неколико година сам наишао у вароши на вест да се локални колекционар и власник антикварнице обесио након што је откупио чудну икону, литографију скупине светаца чудовишних обличја и орела, те да је она под нејасним околностима нестала.
“Идем по… попа. Он ваљда… знаје.” – изусти Тома, тик пошто креатура у лику Видоја ишчиле ка истоку, неугаженом путањом где му беше нахерени кућерак. Тома се убрзано запути у потпуном мраку ка виноградима, лединама и сеоском гробљу, чиме је знатно кратио пут до дома протојереја Витомира, локалног пароха Крагуја и трију околних села.
Ко је био Видоје? Средовечни, војни инвалид Великог рата. Преживео је неколико већих прострелних рана са Церске битке. Албанску голготу је преживео, добивши на Крфу велика одликовања за раније наношење озбиљних губитака непријатељу својим талентованим, самоуким нишањењима топом која су често делимично одступала од наређених координата. Нуђена му је војна каријера, али је био окорели талац алкохола. Након рата је пијанчио, коцкао се, јурио махом туђе жене, у последње време удовице које би му припремиле топли оброк и конак, залазећи за њима у неколико села около свог Крагуја, базајући пијан по међусеоским доловима у глува доба ноћи, понекад прогањан удовичиним фамилијама.
Бранко је, препуњен страхом, и даље стезао секиру. Љуба и Ранко су већ грабили фењере за продају из дућана. Богица је, крстећи се учестало, окупила сву децу и повела их својим кућама. Најстарије смо такође послали кућама. Кренули смо ка Видојевом кућерку. Просто нисмо веровали трагу где се смењиваху свежи отисци ногу и руку у снегу, прошарани крвљу. Жмарци су ми пролазили када зачух Бору како шапуће Ранку да је опазио како из Видојевог џепа подераног капута вире танки, женствени прсти људске руке…
