Марко сједи у фотељи, са тамним наочалима преко очију. Црнокос и тамније пути, стапа се са мраком у пространом дневном боравку. Таму собе нарушава тек слаба, треперава свјетлост екрана телевизора. Дјелује да Марко прати програм, али он зури у празно, његове мисли су отпловиле далеко у прошлост…
* * *
Након седам дугих, стравичних година рата и разарања, најзад је потписан мир. Марку се чинило да је рат трајао читаву вјечност. За себе су сачували нешто мање од половине планетоида Босона. Рекли су им да су побиједили, да су стање признали и њихови непријатељи, као и Федерација Слободних Планета. Она је уједно и постала гарантом мира.
Са фронта су се враћали возом. Ратни ветерани натрпали су се по сточним вагонима. Воз је уједначено клопарао шинама. Тутњали су кроз град, који бјеше потпуно разорен, са понеким скелетом зграде. Уосталом, такви су били и сви други градови у близини фронта. Два сунца, са неба Босоне, немилосрдно су пржила у траговима преостало зеленило около рушевина.
„Како изгледа побједа и слобода?”, ведро га је упитао Горан, његов најбољи ратни друг. Очи и дио главе Горану су били у завојима, тек понегдје, стрчали су праменови његове плаве косе. У једној од посљедњих офанзива, у жестоком противничком одговору, Горан је трајно изгубио вид и лијеву подлактицу. Марко га је преузео из војне болнице и заједно су кренули кући, у своју Бањску.
Марко му није одговорио, лијено је палио цигарету, а Горан је наставио:
„Ипак ћу моћи салутирати предсједнику и осјетити стисак његове шаке.”
„Да, хоћеш, можда те и загрли, хероји се тако дочекују”, најзад је и Марко проговорио. Није вјеровао у изговорене ријечи. Кроз широм отворена врата вагона, гледао је пустињу која се, на излазу из града, пружала пред њима. Некад то бјеше велика житница, али системи за наводњавање уништени су још почетком рата и вријеме је учинило своје. Скроз у даљини, као да је назирао остатке некада највећег космодрома.
Марку је било драго да је рат завршен. Превише се нагледао крви и смрти, био је интервентни болничар, на првој линији фронта. Али, знао је да је рат стао јер је и једним и другим понестало оружја, па их је Федерација натјерала за сто и преговоре.
Знао је и да га нико код куће не чека. Његова супруга, Драгана, његова велика љубав, још из школских дана, напустила га је средином рата. Послала му је поруку да је њој потребан муж, а не ратник. Преудала се за локалног политичара, некада ситног шверцера, сада богатог моћника.
„Зар мислиш да ја више волим бити ратник, у крви и калу, или муж?”, одговорио јој је. Више се никад нису ни видјели, ни чули.
А, воз је прашио пространством. Вјетрић би покаткад донио дашак свјежине у вреле вагоне, али и разгонио мисли уморних војника…
* * *
Горан никада није срео предсједника. По повратку у Бањску, до потпуне демобилизације, смјестили су их у „Градску касарну хиљаду хероја”. Касарну су обезбјеђивали припадници војне полиције, набилдовани момци у новим униформама, они који никада нису напуштали град. Медаље за храброст, трећег реда, на скромној свечаности у касарни, Горану и Марку, уручио је командант гарнизона, предебели генерал Медвед. Слављеници нису присуствовали свечаној вечери која је услиједила, били су већ сити.
Марко је свој живот у цивилству усмјерио свом позиву болничара у градској Хитној служби, али и свом пријатељу Горану. Посттрауматски синдром код Горана постао је израженији. Горан се све теже са њим носио, а ни Марку није било лако. По цијелу ноћ, и тако из ноћи у ноћ, разговарали су у стану код Марка. Марко је донекле успијевао умирити Горана, одагнати његове страхове, који су га прожимали, и обуздати агресију, која би букнула као одговор свему.
„Могли бисмо испразнити туте, прије него кренемо ван”, рече Горан и патрљком лијеве руке показа на препуне пепељаре на столу. Марко је облачио чисту кошуљу, ускоро ће му почети смјена. Први сунчеви зраци увлачили су се у собу и пробијали кроз плавичасти дим што се тромо ваљао по соби.
„Знаш, ипак ћу отићи на пар мјесеци у санаторијум”, неочекивано настави Горан, „овдје сам на терету мајци, а да тебе нема, сасвим бих излудио.”
* * *
Пар дана послије Марковог тридесетог рођендана, а пред само годишњицу потписаног мира, у глухо доба ноћи Марка је пробудило звоно његовог мобилног телефона. Помислио је да га зову с посла, али била је то Горанова мајка. Марко је осјетио да му оштрице ледених мачева пробадају тијело:
„Марко, сине, малоприје су ми јавили из санаторијума… Горан је направио омчу од чаршафа и…”, жена се гушила у сузама док је говорила.
Без породице, без најбољег друга, Марко се сада потпуно посветио послу. Није хтио дозволити да и сам потоне у депресију. Радио је некада и по двије смјене, свима на послу био је узор, а настојао је бити и подршка.
Као какав лопов, ново зло се људима пришуњало тихо. Али, нахрупило је силно, као кад боксер осјети да му је ривал уздрман и да је вријеме да га дотуче. Само у његовој смјени, тога дана, јавило се девет пацијената са високом температуром, грозницом и црвенилом очију. Свјетлост им је веома сметала.
„Аааааах, како ме пеку очи”, јаукали су пацијенти, док су их Марко и колеге спроводили у изолаторијум.
Убрзо су знали да је у питању вирус. Назвали су га Црвени, због јаког црвенила беоњача очију. Радило се о веома заразном, респираторном вирусу, када је начин преноса у питању, али у суштини системском, јер је улазио у крвоток и нападао готово све органе у организму.
Узрок пошасти могао је бити и прастари свемирски брод, који је, напуштен ко зна кад, вијековима лутао васељеном, док га није привукла гравитација Босоне. Срушио се у Велику пустињу. Прије тога се знатно оштетио у пакленим ватрама атмосфере, а затим и при самом удару о тло. Десило се то свега седмицу прије првих случајева болести.
Врло брзо вирус се ширио и упркос свим рестрикцијама, за непуна два мјесеца, цијела држава је постала један велики карантин. У држави више нико није говорио о незапослености, тешком животу и привредном краху, већ су стално понављани бројеви о новообољелим, борби за њихово збрињавање и преминулим.
Све више се причало и да вирус није долетио с неба, већ да је потекао из неке од биолошких лабораторија њихових непријатеља, као и то, да тамо, преко границе, болести нема! Али, како их казнити кад су политичари стално понављали да мир нема алтернативу. Осим тога, границу су чували бескомпромисни роботи и беспилотне летјелице Федерације, и ту новог рата више није могло бити.
* * *
„Ови нови лијекови изгледа да дају неке резултате. Смртност је знатно смањена”, рекао му је колега Гвозден. Не без страха, у бијелим скафандерима, он и Марко, гурали су пацијенте у креветима, суморним сивим ходницима према интензивном одјељењу. Пацијенти су се тресли у грозници, са црним повезом преко очију.
Заиста, лијекови нове генерације смањили су смртност од готово деведесет посто, на испод једне трећине. Али, посљедице за оне који су пребољели вирус, биле су тешке, а опоравак дуг и спор.
Болнице су се препуниле и некадашње касарне претваране су у нове изолаторијуме. Градови су опустјели, остали без људи. Владао је полицијски час и на посао су ишли само они који су морали. Дјеца, срећом, нису обољевала, али нису никуда ни излазила. Наставу су ђаци похађали преко телевизије и путем телефона. Интернет је забрањен да би се спријечила паника, коју су сијали теоретичари завјера, а било их је све више. Неки од њих, да би послужили као добра лекција, осуђени су за велеиздају и били јавно погубљени, телевизија је све преносила…
* * *
Марко је био изузетно обучен и педантан болничар. Држао се свих протокола, пружао је сву потребну његу пацијентима, али је бринуо и за своју, чак и више, и за туђу безбједност. Ипак, немогуће је вјечно корачати ивицом сабље, а не порезати се, каже једна пословица народа Босоне.
У полутами велике болесничке собе, давали су вечерњу терапију. Опор мирис средстава за дезинфекцију, лебдио је просторијом. Неко је потмуло кашљао, из дна собе чуло се запомагање.
„Марко, дај ми, молим те, те лијекове и инфузију са колица”, обратио му се Гвозден, али Марко остаде нијем и непомичан.
„Марко!”, прозвао га је поново Гвозден, затим му је пришао и ухватио за рукав скафандера.
Марко се тресао. Окренуо се према Гвоздену неприродно, као робот. Очи су му биле исколачене и већ благо црвене:
„Нисам добро”, изусти и сруши се преко колица и лијекова…
Лакши пацијенти, па и Марко, лијечили су се код куће. Али, никада се није знало да ли ће се стање нагло погоршати и постати критично. О томе су свједочиле и сирене амбулантних кола, чинило се да непрекидно шпартају градом.
Марко се грчевито борио за свој живот, одлучан, са вјером у побједу, као некада на ратишту. Уз помоћ лијекова, стање је одржавао под контролом. Ноћи су му биле најтеже. Кад год би заспао, сањао је да га прогањају демони и да им он све теже измиче.
Једног поподнева, на вратима Марковог стана, позвонио је Гвозден. У заштитном скафандеру, изгледао му је као каква авет, из његових кошмара. Дошао је да ураде налазе, да му преда нове лијекове, али и да му нешто понуди, нешто о чему није могао говорити телефоном. Гвозден није пуно околишао, причао је уз пуно гестикулација рукама:
„На Златној Јабуци, код чувеног доктора Меденог, постоји терапија за овај вирус. Кажу, они што знају, да након двије седмице, вирус потпуно нестане и да не остави апсолутно никакве посљедице по организам.”
„Бадава, ми још увијек немамо успостављене односе са Федерацијом, сем обичне трговине рудама.”
„Е, мој Марко, за све се нађе рјешење. Постоје људи који то раде. Случајно сам упознао неке од њих.”
„Да?”. Марко је постао заинтересован.
„Код тебе болест није узнапредовала и има сврхе. Доћи ће по тебе колима Хитне Помоћи, да изгледа да ти је позлило. Другачије и не могу, због полицијског часа. Али те неће одвести у болницу, већ на космодром. Лет траје најдуже шест дана, вратићеш се за мјесец дана препорођен.”
„То сигурно није ни џабе, а ни јефтино. Ја немам неку уштеђевину”, готово се правдао Марко.
„Тја, за тебе пријатељу, средићу за пола цијене, барем толико могу помоћи. Види, имаш овај предиван трособан стан, овдје у центру. А, шта ће ти? Немаш ни кучета ни мачета. Јеси ли га отплатио до краја?”
„Јесам, Гвоздене, недавно!”. Марко накратко повиси тон.
„За ту своју уштеђевину, можеш наћи пристојну гарсоњеру на периферији. Нек је здравља, старац мој, немој да бринеш, док је здравља, биће и пара”, утјеши га Гвозден.
„Да”, прогута кнедлу Марко.
„За дан-два, вратићу ти се са неким од њих, да се потанко договоримо о свему и средимо папирологију. Не брини, људи су професионалци. Након тога, чекаш свој лет.”
* * *
Марко се прену из сјећања. Устаде из фотеље и кроз полумрак добауља до прозора. Као да је нешто чуо. Разгрну сторе. Све је напољу наизглед било мирно, али се звук сирена јасније чуо. Изгледа да долазе. Још само неколико минута, ово ће бити његов стан. Помисли да је Гвозден можда у праву, за ових десет година, мало му се овдје шта лијепо догодило. Марко, напокон, на почетку улице угледа возило са ротацијом. Дошло је вријеме за полазак…
* * *
На Златну Јабуку Марко је стигао свемирским теретњаком, заједно са рудама гвожђа са Босоне. У невеликој просторији, у товарном простору, готово кавезу, провео је седам дана. Није било лако бројати сате и дане у обичној ћелији, без икога. Издржао је. Здравље је и даље било задовољавајуће. На дати знак, ушао је у сандук и увукао се у врећу.
Царину је прошао сакривен у обичном дрвеном сандуку. Цариници су очигледно за пристојну своту жмирили, али Марково срце је хтјело искочити и из груди и из сандука.
Потом га убацише, заједно са сандуком, у пртљажник невеликог теретног возила и који минут касније, забруја мотор теретњака. Вожња се отегла, готово сат и по труцкао се у пртљажнику. Помишљао је да ће га одвести негдје у осаму и убити. Шта ће им? Скончаће милионима километара далеко од родне груде…
Возило се најзад зауставило. Изнијели су сандук из теретњака и ставили га на колица. Слушао је разговор двојице радника који су га спроводили, напињао се, али није јасно могао чути о чему говоре. Имао је утисак да су ушли у неку зграду. Након свега неколико минута, сандук спустише на тло и отворише поклопац. Марко се искобељао ван, сав је утрнуо. Дрхтавом руком, поправи црне наочале. Налазио се у дугачком, свијетлом ходнику, пуном мирисног цвијећа. Пред њим су стајала двојица мушкараца, у обичној радничкој униформи.
„Не, не прилазите ми, ја сам болестан и заразан!”, Марко устукну неколико корака.
„Не брини се ти за нас. Иди тамо, до краја ходника, десно је чекаоница. Знају да долазиш”, мирно рече дебљи радник и показа му руком. Са колегом се затим прихвати сандука и постави га на колица. Више нису обраћали пажњу на Марка.
Марко опрезно продужи напријед. Корак по корак, кроз прозоре ходника, гледао је прелијепи цвјетни врт. Болница је очигледно смјештена на брду, тако да се у даљини указала панорама велеграда, са бројним небодерима у стаклу.
Зашавши за угао зида, Марко је стигао у чекаоницу. Дочекао га је само један пацијент, знатно старији од њега, потпуно сиједе косе, са тамним наочалима преко очију. У знак поздрава, као какву лозинку, Марко на тренутак придиже своје наочале.
„И ви сте са Босоне?”, упита га незнанац.
„Да, јесам”, Марко сједе близу свог сапатника, а насупрот вратима ординације.
„Претпостављам да сте стигли преко Пајсерових људи?”, радознао је сједокоси.
„Мој колега болничар, он ме је спојио с њима.”
Сједокоси се ухвати за главу и зањиха у болу:
„Коштали су ме читаво богатство, ајоооој, али шта сам могао, доктор Медени нам је једина шанса.”
„Потпуно вас разумијем”, рече Марко и њежно потапша по рамену незнанца. Сједокоси се постепено умири и сабра:
„Ово зло су нам посијали наши непријатељи. Када нас нису уништили у рату, произвели су вирус у својим лабораторијима. Код њих болести нема, па како то?”
„И ја, али и сви моји познаници су у то убијеђени. Као да нам нису довољно зла учинили. Али, предсједник стално понавља да мир нема алтернативу.”
„Понавља, јер су се инсталиране роботске мировне снаге. Сила је то! Сад је готово, ма, нисмо смјели потписати неправедан мир!”
„Можда сте у праву, многи то мисле, али стварно, нисмо више имали снаге.”
„Знам, све знам, па ипак, шта својој дјеци остављамо? Да ли нове сукобе у будућности?”
„Ми јесмо промашена генерација, али ко зна, да смо ишли до краја и рашчистили за сва времена, па то је можда добро и зарад њих самих. Правда је свима у интересу.”
„Јах, млади човјече…”
Разговор прекину цвркут неподмазаних шарки на вратима ординације. Из ординације изађе прелијепа плавуша, медицинска сестра, у небо плавој блузици и краћој, бијелој сукњи. Њена дуга, таласаста коса просипала јој се низ рамена и леђа.
„Авај, молим вас, колегинице, ми смо болесни, зашто нико не носи заштитну опрему?”, завапи Марко.
Сестра се љубазно осмијехну и проговори:
„Не брините ви ништа. Црвени вирус, познат је и као Космички вирус. Он углавном напада људе чији имуни систем је ослабио због дуготрајне мржње. А, код вас је недавно био рат. Осим тога, превентивно смо вакцинисани.”
„Вакцинисани!?”, викнуше углас пацијенти.
„Да, вакцина је одавно позната, али ваше власти нису заинтересоване за њу. Тврде да је непоуздана и да оставља тешке посљедице.”
„Али… људи тамо… умиру”, замуца Марко.
„Господо, хајдемо неке ведрије теме. Унутра је доктор Медени, он вас чека да би вам помогао. Хајде, нека прво уђе господин Самир Имамовић, а потом ћете ви колега Поповићу.”
Сједокоси зину, у чуду. Марку спадоше наочале…
