„Дарданус, пожури, мораш одмах у тврђаву, код главног”, колико се дало јако је дозивала Батеиа. „И ти, Енцхелус, Аутариеус, Маедус, а где су Таулас и Перрхаебус? Полудеће командант ако до подне не дођете сви код њега! У опреми! Нађите их како знате, иначе ће пуцати бичеви!”
Батеиа је њихова најмлађа сестра и није још дорасла за удају па зато сме тако, истина у друштву са другарицама, да се шета напољу. Иначе су све њихове жене унутра, иза зидова кућа или у земуницама – зависи од положаја њихових мужева. Жена је иначе било мало у то доба и у осталим околним илирским провинцијама – много се често и жестоко ратовало а оне су биле пожељан плен. А пленило се на све најкрвавије и окрутније начина, тако да је плен био и без неког уда или дела тела. Крвава и страшна времена.
Дарданус је био најстарији син и ваљда зато и добио име по првом и најстаријем Илиру. Отац је био мало ударен на ту прошлост и тако давао имена синовима: све по браћи славног Дардануса. Ма луд човек. И кад му се на крају родила и једина ћерка, он њој даде име по жени славног Дардануса! Ех, славна су то времена за Илире била, а сада ужас. Морају да служе туђим господарима, да се боре за друге државе и домаће владарчиће. И том ратовању никад краја, а јадна је мајка таквом народу који стално ратује. Војну опрему скоро да не скидају са себе, говорило се подругљиво у околним крајевима: “можда једном, за свадбу”! Никакво чудо није да им се после ругају како огавно смрде. Добро је само команданту, који има све, може све и само ужива у прохтевима.
Дарданус је скоро сигуран да се и овог пута ради о истој ствари, али ипак брзо сазва браћу да не закасне. Није ни њему баш лоше од када води ту посебну јединицу, коју је сам саставио од своје браће. Прво, најбоље зна да распореди њихове улоге у акцијама јер најбоље познаје способности а и право стање: колико је тренутно ко јак, где је рањен, какве је воље. А и при деоби плена и од свега што заробе и отму увек има и он понешто. Ако заборави командант, снађе се он увек сам.
‛За какву ли је сада чуо?’, размишља Дарданус док нечујно и неприметно меканим опанцима одгурне понеку оглодану кост или неко парче одбачене хране док не дође сасвим близу стола. Ту командант по читав дан обедује заваљен у пошироку столицу напуњену јагњећим кожама. Увек је тако морао да приђе – сам, док су браћа чекала испред врата. То је, наравно, било без везе, јер су, иначе, само неколико тренутака касније, после примања наредбе, све сазнали и они. Владарска посла. Само да се зна ко је ко.
„Овог пута…”, почео је командант, иначе увек истим тоном и увек са истом жељом… „чуо сам да имају тако лепе девојке да ти памет стане! Еј, са златном косом! Али тамо негде, близу велике реке. Ма наћи ћеш ти то. Увек си све пронашао. Да ли треба баш и преко реке – не знам, али чини ми се да ћеш овог пута морати да превазиђеш чак и самог себе. Даћу доста, али кажу људи да су ово, овако… повећи по расту. Али не, не могу они са нама. Слабије су обучени, слабије наоружани, сиротиња нека. Кад виде поклоне, добићеш можда и две за све ово. Али коса мора да буде златна. Златна… има да се и ноћу сија. Морам то да пробам – ми таквих немамо.”
„Ма где баш сад у ово време у акцију тако далеко”, снуждио се Дарданус, као тек уловљена животињка која чека само још да јој стисну врат. „Опасни су крајеви према северу. Има више таквих, као што смо и ми. Сви су они главни на свом. Свако пише свој закон. Превише је опасности само за…”
„Ћути кад ја говорим. Има да ми једну такву доведеш и то пре него се месец напуни! Немој да се ја наљутим. Могу ја и главу некоме да одсечем…”, подригну гласно командант: „А можемо неког и на ражањ… онако полако… да окренемо.”
Знао је Дарданус да са доконом будалом која има још и сву власт у рукама није добро превише дебатирати, а и то са “ражњем” се стварно догађало, зато дохвати брзо мараму са стола у којој је био сребрни тањир и на њему кеса са парама. ‛Никада није била овако тешка… сигурно је унутра једно десет златних’, помисли Дарданус и трчећи оде до врата.
„Ууу… велики тањир а и кеса пуна! Какву сад хоће, а пробао је и црне и беле и са плавим и са косим очима? Какву сад?”, знала су браћа да су сви задаци у последње доба слични кô јаје јајету: „Сад доведи овакву – сад онакву.”
„Идемо по златокосу”!
„Па таква не постоји!”, викнуше браћа у један глас.
„Ма чуо, ваљда, да је тамо на велику реку дошао неки народ и баш такве имају. Ајмо, на коње сви. Тауласе, узми још два товарна.”
‛Два? Зашто два ако идемо по једну девојку?’, размишљао је најмлађи Таулас, који је био задужен више за такве ствари око транспорта и опреме, а мање баш за директну борбу. На телу је имао најмање ожиљака од све браће, а и то их је придобио у “тренирањима” за праве борбе али са правим бојним оружјима. Тако је све крваво и застрашујуће било, сваког дана и томе су привикавали и најмлађе, и то без икакве нежности. Са страхом си устајао и у страху ишао на починак.
„У кеси је дупло пара, можда ће бити нешто и за у седло на другом коњу… да се не трудимо без везе…”, певуцкао је Дарданус, зајахао и пљунуо преко левог рамена, као и увек кад је полазио у акцију.
Требало му је три дана више него што је планирао кад је дошао близу велике реке, јер су овог пута ишли све преко ивица шума и пропланака, далеко од путева. Лако је ићи већ познатим путевима, али познају их и други. Шуме богате, потоци бистри а и поља су била обрађена, тако да нису били ни гладни ни жедни.
Није било потребно ићи преко велике реке јер су прво дечурлију а онда и одрасле из тог чудног народа срели већ на овој обали. Сви њихови мушкарци су бар за главу виши. Жене се слободно крећу, раде, причају и стварно све имају златну косу! Чудо свих чуда. И стално се купају у води! Па какву моћ онда имају ако је спирају са себе? Чудан, чудан народ који уопште не разуме наш језик. Све нешто више певају него што зборе. Добро да је ту био неки сплавар. А ни он није говорио као ми, али бар пола смо га разумели без проблема. Колико видим, ни он не зна баш све тачно шта то они причају, само се споразумева некако са њима. Поштено речено: прилично тешко – тако да га после дужег разговора боле руке.
„Не тргују они много. Све што им треба сами знају и да направе и поправе. А да би девојку продали, то не, то неће ићи никако”, сумњичаво клима главом сплавар.
Али натера га Дарданус, нешто јаким рукама нешто оштрим бодежом испред носа, да ипак проба и дозове њиховог главног. А он за две главе виши од њих, у раменима два пута шири а шаке два пута веће… Сплавар је покушавао да му објасни да су наши поклони, сребрни тањир и пет златних пара у њему, постављени испред њега много вредни… Занимљиво да су обучени тако просто у неке завоје око ногу и коже око тела, а кад је њихов главни у руке узео златну пару, одмах је пробао зубима! ‛Значи зна он шта је то и колико је вредно’, помислио је Дарданус и при том прстом показао на једну од девојака која је иза рамена својих сународника знатижељно гледала у све то – њој непознато. Мислим да је главни одмах разумео понуду, али је у истом трену необично оштро одбио све, брзим и одлучним покретом руке од левог бока до десног рамена: „Њеее!”
Дарданус је био на многим мисијама и знао да понекад и више од злата помогне, рецимо, лепа реч… Али он не зна ни једну једину њихову реч! У тренутку му блесну: медовина! И брзо махну Тауласу да му донесе једну мешину са медовином! Наврнуо је прво сам добар гутљај и климнуо главом као доказ да је пиће стварно добро и свакако није отровно. Онда је пружи оном главном у руку и још једном климну главом: пробај! Очигледно је била баш она права, одмах је изазвала осмех на уснама главног и подигла му дугачке бркове ближе носу. Још једном главни овлаш провери код сплавара да ли је то стварно поклон а овај му то површно преведе и потврди. Дарданус се за тренутак окамени. Испружених руку и укоченим осмехом је буљио у леђа великану који је задовољно куцкао у дно тањира и мирно откорачао према својима.
„А девојка, а девојка?”, Дарданус је ужаснуто викао према њима и махао рукама према себи…
Опет је то вођа разумео на неки свој начин, поклимао главом и махнуо групи младића и девојака ка њима и да могу да остану још неко време… док се не смрачи… Са јадом у грудима Дарданус је грчевито стискао оних пет златника у руци и размишљао: да није он то направио судбинску грешку? Да ли би девојку добио ако би предао све златнике? Како је гадно кад останеш без главе, а још горе ако те дају на ражањ и командант се наслађује неким посебним деловима његовог тела… Реш печеним? Не, не, не! Гледао је то већ својим очима, али су у питању били неки други јадници. Очајнички је гребао прстима по глави а нокти су клизали као по стаклу. У паници није могао да се сети неке паметне замисли, употреби све своје мајсторство и лукавство и реши и то, као што је обично – себи у корист.
Махао је рукама, кезио се и кисело и слатко, трудио да изводи сличне покрете као и ти младићи, док су њихови другари дували и неке трске и извлачили из њих своје мелодије. Били су јако спретни и са лакоћом прескакали један другог са сасвим мало слегнутим раменима и показали још неколико таквих посебних, непознатих игара. Али најбоље му је остало у сећању оно са бацањем ножева. То нису били ножеви као њихови, него сасвим танки, оштри кô бритва и без дебеле дршке. Тако су их скоро неопажено носили утакнуте у завоје око ногу испод колена. Била је ту стара врба и једну девојку су поставили уз то дрво, а двојица су са једно десетак корака као њу гађали тим ножевима! А онда један нож заврши поред левог, а други поред десног увета. Али сасвим близу. А она се смеје… Дали су један нож и Дарданусу у руке, да проба, наравно прво на стабло. Али је он само неспретно, као да први пут има нож у рукама, махао, махао и на крају као одустао од пробе. А нож је за успомену спретно сакрио за својим појасом, смејући се…
И тај смех, и промућурност Дарданусова, и друга мешина са медовином учинише да је сплавар као преводилац постао потпуно сувишан и непотребан. Дарданусу је било кристално јасно да од куповине нема ништа и зато се, како је сунце полако залазило, све ближе плазио према девојци која се највише смејала и трудио да она чешће потегне медовину. Кад је њен поглед почео без циља да лута, Дарданус је, тобоже случајно, дигао руку са златницима близу њених очију и као нехотице један испустио у њен деколте. Да би решио незгодну ситуацију, повукао ју је у интимнији простор, одмах ту иза дрвета. И док се девојка трудила да пронађе залуталу пару, Дарданус се неколико пута почешао иза десног увета. То је значило: сви се спремите за непосредни и брзи бег. Младићи и девојке су претпостављали да сад то што су узјахали коње представља неку игру којом би им они узвратили за њихове наступе прескакања и спретности циљања ножевима. Али било је прекасно. Несрећна девојка је била већа од Дардануса, али поприлично опијена те није правилно предвидела опасност. Док јој је Дарданус везивао повез преко уста, Тауласу је успело да је забаци преко седла товарног коња и веже за седло. И то целу.
Извежбаним ратницима тај бег није представљао никакав проблем. Много теже је било оним несрећницима да схвате да је дошло до отмице. Без правог оружја, само са оним приручним ножевима су покушали на брзину, да се супротставе отмичарима. У тренутку је неколицина остала без руке а несрећнику, који је био најближи товарном коњу, Дарданус је одсекао једну руку до лакта а другу чак до рамена. Један од њихових храбрих младића, невероватно спретан и брз, успео је да стигне до товарног коња са несрећном девојком, ухвати се за његов реп и у одлучујућем одскоку баци према седлу, кад му је Енцхелус одлучним покретом оштре сабље одрезао главу. Зачуда, руке нису попустиле истог трена тако да је призор постао још крвавији попрскан липтајућом крвљу из врата несрећника.
Неколико њихових неосакаћених младића је најбрже што се је могло скочило на коње и кренуло у потеру, али њихови коњи су били намењени претежно раду на пољу и потпуно неспремни за брзи прогон.
Група отмичара се зауставила тек пред јутро. Добро да повез на устима није био превише стиснут и да је убрзо спао, иначе златокоса не би преживела. Дивље јахање и подоста медовине у желуцу су изазвали повраћање. Па трагови млазева и капљица засирене крви оног обезглављеног несрећника што се држао за реп…
Кад су је скинули са коња и одвезали руке да се умије у потоку, њена појава је, упркос изузетној лепоти, изазивала гађење. Али само зачас: неколико потеза и умивено лице, па на брзину опрана коса, која је поново засијала нестварно златно, и све је опет било вредно уздаха. Егзотичност, стварна несвакидашња лепота и златна боја косе укочиле су усне ратника. Мислим да је Дарданус тог тренутка помислио нешто попут: ‛Ово је прелепо за њега.’ А можда би остали помислили то или нешто слично, али морали су даље, само напред, напред и то што пре. Нико није могао да претпостави каква их потера прати и шта се све на путу до куће може још догодити.
Срећом, све је прошло глатко. Није Дарданус ништа препустио случају. Опет су ишли далеко од путева и девојку је имао стално привезану на дугачком ужету, чак и кад је морала на велику и малу нужду. Покушао је да направи неки контакт док су обедовали или одмарали, ударајући руком у своје груди и изговарајући: Дарданус, Дарданус. Па онда је показивао на њене груди.
Није постигао много јер је она само пар пута изрекла према њему: „Нос, нос” а само једном према себи, са дубоким уздахом: „Весна…”
Пред команданта су је морали баш однети, и то њих четворица, јер се опирала као дивља звер. А овај, када ју је угледао, махинално је обрисао уста рукавом и покушао да наслепо нађе десни рукохват своје тешке широке столице. Али оставши без даха после погледа на њу, за тренутак је остао и без праве равнотеже и скоро је треснуо наузнак на под. Замишљао је ту златокосу, али му ни на крај памети није пало да нека девојка може бити тако лепа, па тако велика, па тако жива… златокоса вила. Али некако се ухвати за сто и не паде.
А Дарданусу беше нешто криво зашто није треснуо на под, зашто се нешто не деси да та безвредна, дебела мрцина нестане јер нешто ту није право, десиће се нека велика кривица. Удари му крв у главу и кад командант рече да је тако везану, однесу у његову собу, Дарданус приђе ближе и, придигнувши њену десну страну, кришом гурну онај њихов танак нож у завоје на њеној нози. Крвава је била та ноћ и на многим местима по телу је и Златокоса задобила крваве ране, али ипак до јутра је најкрвавији постао и на крају без капи крви остао “крвави” командант.
