Лепа као тог јутра нисам била ни на матурској ни на апсолвентској забави. Ни за један посебан излазак. Никада. Свакако не на дан свог венчања, кад ми је црвени осип упозорења нагрдио образе и врат. Тад сам се сакрила под дебелим слојем пудера, а на упаљене, од суза отечене капке сам налепила свилене трепавице и по њима посула светлуцави прах.
Али, чему све то, зашто? Да бих после, у бесу, цепала свадбене фотографије. Нисам могла поднети то лажно, жалосно увоштено лице. Не више. Мада, било је и других разлога.
Маскирање у браку слабо успева. Нама није успело уопште. Прљавштине су излазиле на видело, ма којим их цвећем ја покривала, баш као што ни сва гробљанска шминка овог света, све лепршаве хаљине на смрсканим удовима и напори уметнички настројених погребника не доводе у питање чињеницу да сам потпуно и неопозиво – мртва.
Погребников шминкер ми се видно обрадовао. Рекао је мом мужу нешто као: само ви идите, препустите ми је! И он ме је, бедник, препустио. Сматрао је за довољно да том типу тутне новчаницу у апоену по мери кривице коју је осећао, а овај му се није ни захвалио. Одмах се прихватио кутије са бојама.
За два до три часа се из крваве каше костију, коју су једва покупили са плочника, родила уснула вила, зачарана лепотица од које је принц без пољупца утекао. Дивно намазана, али трошна и савршено непотребна ствар.
Мајци се завртело у глави кад ме је угледала. Посрнула је, испустила ташну, а брат је у последњем трену задржао да не удари главом у камени под. Обоје су плакали.
И бедник је био на рубу суза, али се уздржавао. Окрзнуо ме је сјајним погледом, искривио уста као мала деца пре но што ударе у плач и хитро изашао из мртвачнице.
Љубавница му је, зато, била смелија. Па да, и она је дошла. Морала се уверити да сам стварно умрла. Стајала је по страни, далеко од одра како и приличи. Ово није њен дан. Зна да не може бити главна звезда данашње представе и не покушава да се намеће. Увек је, за разлику од мене, умела да оцени где јој је место. И била је, опет за разлику од мене, прави мајстор прикривања.
Блиски људи се, напокон, исплакаше и одоше, а нас две смо остале саме. Тек тад се дрзнула да ме погледа. Кружила је око мог узглавља као грабљивица. Или као да се пита хоће ли ће ме туш и руменило погребниковог шминкера каквом магијом вратити међу живе да још мало сметам. Кад је узела да ми исправља наборе на хаљини зажалих што су ми обе руке поломљене и што више ништа, па ни гнев, не покреће моје ледено срце.
Склони се, гадуро одвратна, вриштала сам без гласа. Не дирај ме, гадости! Губи се, мрш, мрш!
Нисам очекивала да ће ме чути, а и није ме чула, сигурна сам. За то је потребно нешто више, веза какву имамо ти и ја. Ипак, устукнула је, направила чудну гримасу и покрила усне длановима.
Добро, глупачо, не цмиздри сад! Има времена, још ћеш ти плакати кад схватиш колико вреди оно за шта си се отимала! Нек’ ти је просто. Ја тебе не кривим, не желим ти зло. Доста ти је мој грозни муж. Ајде, ајде, не лудирај се! Чувај то што носиш кад си већ срећна да га имаш…
Ја нисам могла да имам деце. Мала грешка природе. Годинама сам се мучила, свашта покушавала. Болнице и бање. Јаки лекови и још јачи отрови. Стандардни и алтернативни третмани, малтене враџбине. Више се и не сећам где сам све била нити шта сам све покушала. Лекари су ми се под кожу завукли, толико су ме испитивали и са свих страна загледали да сам превазишла не само стид, већ и осећање да сам ишта осим апарата за стварање живота – који притом не ради.
А онда ме је, одједном, савладала празнина. Прекинула сам лечења и усвојила пса.
Постала сам „уврнута кучкарка” која не прави разлику између људи и животиња и разговара са својим псом.
Желела сам, додуше, да усвојим дете, али су животињски младунци кудикамо доступнији. Као да је детету без родитеља лакше него псу без господара! Што је још важније, изгубила сам жељу да са њим, мојим мужем, гајим макар и усвојено дете.
„Зашто ти то толико значи?”, питао ме је једном.
Ни сама више не знам: одакле толика жудња за нечим што никад нисам имала? Биће да је то због празнине, мора да је одувек стајала између нас.
Знала сам за његове љубавнице: прву, другу, пету… И за ову последњу што је дошла да ме испрати. Према свима сам била једнако равнодушна.
Могла сам да одем, али што да му олакшам? Нека сам пронађе пут… Права љубав увек пронађе пут. Он га је на крају и пронашао тако што ми је рекао да ће добити дете.
Отворила сам флашу старог коњака, наздравила му. Смејала сам се и плакала. Рекла сам му да ми се макне с очију. Послушао је, а ја сам се закључала у стану и пила. Пила сам цело поподне, до дна. Телефон је звонио, а ја се нисам јављала. Лупали су ми на врата, али се нисам обазирала. А онда ми је понестало ваздуха, па сам отворила прозор…
У неко доба два снажна човека ме преместише у ковчег. Нису се потезали око естетике.
„Полако, мајмуне!”, брецнуо се старији. „Само што ти се није расула, пази мало, бре!”
„Треснула је она са шестога спрата и још је у комаду.”
„Нека у комаду остане! Ајде, повууциии!”
„Еј, па ово није њен сандук!”
„Зезаш?”
„Ни случајно. Овај је за молера што је пао са скеле. Њен је скупљи, лакирани.”
„Два спљескана леша, јеботе! Ја их, вала, нећу премештати!”
Тако су мене, која сам готово у свему у животу оманула, спустили у погрешан гроб.
Лежим у раци ископаној за Добривоја, молера алкохоличара, који је потегао више но што рад на висини дозвољава и скончао слично као и ја. Разлупан.
Наше су судбине, иначе, у многоме подударне. Током сахране сам увидела да је и Добривоје био несрећник и да нема превише људи којима ће недостајати.
Он, међутим, није имао пса. Утолико му је хладније у мојој раци.
То ми је постало јасно чим сам чула тихо завијање и твоје шапе на свеже ископаној земљи.
Још се, ево, стидим што сам сумњала да ћеш доћи кад знам да права љубав увек проналази пут!
