Што је магла бивала гушћа, чавке су испољавале све већу узнемиреност. Прелетале су железничку станицу, губиле су се у правцу Градске болнице, негде су слетеле, а потом гракћући, опет узлетале. У тренутку кад су птице својим изненадним лепетом крила изнервирале Гролу Грех, Јаков Коб зажали што нема пушку сачмару, и досадне чавке једним патроном отера у лепу материну. Изненадни писак локомотиве Гроли и Јакову, нагло промени мисао.
Шинобус је ушао у станицу скоро непримећен. Да се није чуо рад мотора, путници би још зурили у густу маглу. Бела боја вагона губила се у магли к’о седа длака у млеку. Да није било перонског светла, и светла у вагонима, ко зна како би се путници снашли при уласку.
Неко је, од забринутих путника, упитао отправника возова:
– Шефе, да ли је паметно да воз продужи даље?
– Пријатељу, ја о томе не одлучујем – добио је одговор.
Грола се страшно изненадила, кад је у седишту испред њеног угледала Јакова. Истог тренутка је осетила велико узбуђење, и по први пут заборавила на маглу и непријатну вест због које је кренула на пут. Почела је помно да посматра у његовом правцу, не би ли и он њу приметио. Да једноставно оде, и седне поред Јакова, за такав чин није имала храбрости.
Магла је бивала све гушћа и гушћа. Два пута је машиновођа заустављао воз насумице. Грола је размишљала о Јакову и њиховој некрунисаној љубави. Брзо су је успомене освајале. Сетила се њихових пољубаца у парку под липом, и оних слатких дрхтаја, као кад задрхти птичица заробљена у шаци. У том је тренутку изненадио страшан прасак. Убрзо се зачула ужасна шкрипа кочница. Воз се зауставио. Путници су имали среће, машина је још увек радила па су путници, захваљујући осветљењу, могли да прикупе одбегле ствари.
Ташница Гроле Грех беше одлетела испред Јакова Коба. Гледали су се, ћутећи. Исто као онда, кад су се растали.
Док су се њих двоје немо гледали, с чудним сјајем у очима, кондуктер је загрмео:
– Народе, воз је ударио у неку крупнију животињу. Молим вас, будите стрпљиви.
Виша сила, морамо да чекамо.
Јаков се придружи најрадозналијим путницима; изађе из купеа да види шта се десило, и где се налазе. У једном тренутку му се учинило да му је крај познат, и да ту у близини, живи његов бивши колега. Кад се поново вратио у купе, Грола га сачека питањем:
– Да није човек?
– Није! Мислим да је у питању мечка.
– Мечка. Значи, је… – и она заћута.
Јаков се од срца насмеја. Заборави на маглу и мечку, осетио је неку пријатну топлину у грудима. Предложио је Гроли да пође с њим, да заједно преноће код његовог колеге. Грола је одмах пристала, више због драгих јој успомена, мање због неизвесне ноћи.
Пут се једва назирао. Грола је, и поред Јaковљеве близине, дрхтала од страха. Страха није нестало ни оног тренутка кад је он снажно загрлио. Узалуд је Јаков тешио бираним речима, додуше, увек избегавајући да помене прошлост – њихову прошлост.
Корачали су полако, да не би скренули с пута, и због припијених тела.
Грола је и поред страха почела да размишља о греху. Искрено је жалила што прилика није другачија, на пример, што није летњи сумрак, а Јаков и она сами у пољу. Зна сигурно, намамила би она Јакова на неки пропланак, или између обала, насрнула би на њега, и просто га натерала да је узме… једном, два пута. Уговорила би, ако затреба, још који састанак, све док не затрудни. Мужа би убедила да је дете његово. Сад, кад су јој и кости пуне страха, кад је магла толико густа да се ни прст пред оком не види, узалуд би се потрудила. Ипак, те се ствари лако проналазе и у загробном мраку, једини услов је да су актери живи, и да то желе. Што се ње, Гроле, тиче, она је то пожелела к’о никад у животу. Желела је да роди дете, и могла је, али је њен муж био стерилан. Она је инсистирала да се дође до узрока. Последице тог инсистирања још увек је прате; муж се од тада не трезни, а кад је мамуран, уједа попут бесног пса.
Јаков се не плаши, али магла му и те како смета. Волео би да посматра Гролино лице, очи, да одгонета, колико се она присећа њихове прошлости. Зна да је његова прва љубав нероткиња. Помисао да не би морали да се чувају, долива уље на ватру. Мушкост му се, к’о онда у парку, ненормално укрућује.
Јаков Коб у таквом стању ипак примећује неку бледу светлост. Руком, коју Грола због магле није могла да види, показује у правцу светла, и весело најављује:
– Ту смо!
Прилазили су крајње опрезно. Бојали су се да их неко псето не изненади. После многих перипетија успели су да пронађу врата, и на иста закуцају. Како им пристојно куцање није помогло, Јаков два-три пута удари песницом о врата. Тада се у кући неко покрену. Прошло је доста времена док тај неко није отворио врата. Пре ненајављених гостију, у кућу похрли магла, а онда уђоше жена и мушкарац. Јаков није крио своје разочарење. Старици се најискреније, и дуго извињавао. Она је одмахивала главом, дајући му тако до знања да није љута, али и да није претерано одушевљена незваним гостима.
Старица није била претерано радознала. На Јаковљево и Гролино изненађење, она им одмах показа собу где ће преноћити. Био је то један собичак са старим, уским креветом и једним грубо истесаним ковчегом. За разлику од тако суморног амбијента, у собици је било веома топло. Кад су остали сами, Грола се шапатом обрати Јакову:
– Страх ме! Баба је вештица!
– Не могу да верујем! Зар верујеш у такве глупости? Старица живи сама, као многе старице у овој земљи, и то је све. Изгледа како изгледа јер има сто година, а можда и коју више.
– Ипак, да сам сама, полудела бих од страха.
– Зато сам ја ту. Држаћу те у наручју – шапну јој Јаков у ушну шкољку, благо је пљеснувши дланом по задњици.
– Зар не видиш да је кревет узак. Ти се опружи, а ја ћу да седнем на овај ковчег – хтела је Грола за сваки случај да остане будна.
– Жено, жено, на грех сам помислио у оној маглуштини, а сад да пропустим прилику. То себи никад не бих опростио – био је искрен Јаков.
Тада је Грола испричала Јакову о чему је размишљала док су путовали кроз маглу. Једино је прећутала намеру да јој је трудноћа у првом плану.
Огољена истина их брзо разголити. Не зна се ко је први кидисао. Страст избриса простор, време и невреме.
Грола, на крају љубавне игре снажно бутинама стеже Јакова. Беспотребно, њега већ беху убедили да је његова бивша драга нероткиња.
Само што су загрљени задремали, на тавану наста страшна бука. Неки језив лепет крила укочи Гролино тело које се после сладострашћа беше опустило.
Јаков је на брзину навукао гаћице, потом фармерке. Кад је ушао у старичину собу, одмах је упитао:
– Госпођо, шта то тумара на тавану?
– Мој покојни Тодор. Тако он, педесет година. Али, не сме псето да сиђе, увек се на време пробудим. И добро сам наоружана!
Призор је био несвакидашњи: седокоса старица с глоговим кочићем у руци, с венцем белог лука око врата, с чудним сјајем у очима. Све то, обасјаваше упаљен фењер на сточићу.
– Немогуће! – Јаков ће.
– Могуће је, синко, могуће! Ено, и мердевине сам му ставила, па нека сиђе ако сме.
Пола века ме кињи. Псето једно!
Јаков је дохватио фењер са сточића и без оклевања кренуо уз мердевине.
Дуго се на тавану надмудривао са совом. Док је хватао птичурину, она га је добро изгребала. Кад је Грола видела полунагог Јакова, са совом у руци, из које је капала крв, три пута се прекрстила.
Старица је, за своје године, направила неколико незамисливих покрета. Снажно је из Јаковљевих руку истргла сову, а онда јој је, уз поклич, зарила кочић у груди.
Јаков је брзо пришао Гроли. Њено је тело дрхтало од страха.
– Зашто дрхтиш? То је, само, обична сова. Луда баба мисли да је то вампир, то јест, њен покојни Тодор, који јој пола века досађује. Видиш, мржња јој је дала чудну снагу. Не брини, све је у реду, сад ће бакутанер спласнути.
И заиста, ускоро је старица испустила сову. И кочић. Само се венац белог лука још клатио око њеног врата. Више није имала снаге да стоји на ногама. Јаков је подиже на руке, однесе до кревета, и спусти на исти, као да спушта бебу у креветац. Баба му се захвално насмеши и одмах утону у сан.
Јаков отвори врата, и снажним замахом руке избаци мртву сову из куће. Намерно, да то Грола види, намаче резу на врата, па их још подупре и столицом. Хтео је да ослободи љубавницу страха, не би ли још једном водили љубав. Није слутио да и Грола то жели, па макар око њих плесали вампири, или играле мечке. До догађаја са совом, волела је Грола некдашњег Јакова, подала му се и због личног интереса, али кад га је видела на делу, неустрашивог и одважног, ко никад пожеле да роди баш његово дете.
До јутра су, незвани гости, још два пута водили љубав. Јаков је схватио да крај себе има жену која има, а као да нема мужа. Грола се надала, од три пута, бар јој се једном посрећило.
* * *
Блашко Грех ни једног тренутка није поверовао својој жени да је с њим затруднела. Гласно и јасно јој је ставио до знања да му то више никад не понови. Али, одмах јој је наредио, да свим њиховим познаницима понавља оно што је њему испричала.
У почетку су се ствари одвијале како је Грола и прижељкивала. Ипак, како је који месец трудноће одмицао, Блашко је бивао све нервознији. Често је добацивао својој трудној жени:
– Боже, Гроло, ако родиш ђавола!?
– Ти ниси нормалан. Једино, ако ти ниси ђаво… па по оној народној, какав отац, такав син.
– Жено, не будали! Сети се оне маглуштине, воза, судара с мечком…
– Ти… ти знаш!? – замуцала је.
– Све! Све ја знам. И за сову, и за венац белог лука, и то, да сте, и поред свега, три пута водили љубав. Грешнице, обрукаћеш ме, родићеш ђавола, или још горе, ђаволе.
Никад се преварени муж није поверио жени како је, до најмање ситнице, разголитио добро чувану тајну.
Грола се све више бојала порођаја. Речи њеног огорченог мужа нису остајале без одјека. Често се присећала оне ноћи: старица беле дуге косе, изборана лица, с глоговим кочићем у смежураној руци, с венцем белог лука око врата. Јаков полунаг, сова му у руци, из руке му капа крв, подивљала старица истрже сову из његове руке, пробада сову снагом каквог џелата…
Растрзана између стварности и фикције, од стране мужа стално провоцирана, Грола не издржа; живци јој попустише.
Доктори су били на мукама. Трудноћа се није смела прекинути, а порођај је био крајње неизвестан. Гролино су лудило правдали страхом од порођаја. Да је то то, поткрепљивали су чињеницом да је трудница мало закаснила с одлуком да роди, да јој је тридесет пет година. У њену причу нису поверовали, никад је до краја нису ни саслушали.
Једне, магловите, ноћи, Грола Грех роди три здрава дечака. И док су варошани славили велики догађај, мајка и отац остадоше изван тог славља.
Децу срећна мајка дуго није видела. Кад се опоравила, прихватила је своје дечаке као да се пре тога ништа није догодило. Отац је прихватио малишане само због раније приче о изненадној срећи.
Грола Грех ником није открила своју стрепњу. А стрепела је за своју децу, и још више, за децу других родитеља. Своју стрепњу је сахрањивала у себи, било коме да се поверила, наишла би на подсмех.
* * *
Једног магловитог дана, шестогодишњи малишани, нестадоше.
Варош је данима брујала о њиховом нестанку. Свако их је тог дана, кобајаги, негде видео. Како је дан био магловит, нико се није смео заклети у свој исказ. Полиција је била збуњена. Инспектор Тодор се хватао за главу читајући места где су све браћа Грех виђена: крај пруге, на крову Силоса, на обали реке, на бандери, на крову Народне библиотеке, испод липе у парку, на железничкој станици… То је толико збуњивало инспектора да је ускоро прекинуо претрагу вароши и околине.
– Одлетеше наши птићи, наши совићи – цинично је Блашко добацио својој жени.
– Блашко, и није ти нека рима. На крају крајева, то нису били наши, већ моји синови.
– Твоје признање, драга моја, толико касни да ме није ни дотакло. Знам, и драго ми је да нису моји. Нису ни оног несрећника. Они су синови магле. Молим Господа Бога да не буде још горе.
– Још горе! – била је запањена.
– Да, још горе. Синови магле су опасни. Синови магле и магије су најопаснији. Молимо се Богу да је у питању ово прво.
Занемела је. Мајчин инстикт јој је говорио да су јој деца жива и здрава, али такође и да их за нешто крупно спремају. Тога се највише прибојавала, молила је Бога да никад не одрасту. Јаков је био, и остао, добар човек. Ипак, оне ноћи се толико тога исподешавало, више и сама не верује да им је он отац.
* * *
Године су пролазиле. Брачни пар Грех више није помињао нестале синове. То не значи да их је мајка заборавила. Она се сваког дана молила за њих, и надала се да су њена деца, само деца магле. И сама беше схватила, кад на свет дођу деца магле и магије, нестаће са тог истог света.
Једног дана, Блашко је изненада позвао Гролу у дневну собу. Знала је по његовом гласу, нешто је важно у питању. Кад је ушла у дневну собу, Блашко јој је руком показао у правцу малог екрана. На екрану су били Гролини синови. Сва тројица. Око њих, булумента новинара и фоторепортера. Ни један од њих није био с презименом Грех. Блашко Грех, због те чињенице, гадно опсова.
Гролин поглед је лутао од једног до другог сина. Са лакоћом је читала мисли својих синова. Брзо је схватила да зло још има будућност. И то какву будућност.
Њено срце није издржало. По први пут Грола беше спознала истину умом и срцем.
