На самом излазу из села, преко крошњи багремова посађених у част живих и дароване упокојенима, уз благу наглашеност и само појединцима видљиву претњу, извиривао је врх старе капелице. Подигнут је давно, у време неких мирнијих времена у част бесмртности и као опомена живима.
Пажљиво и знатижељно око би прво угледало камене врхове кружног облика, сличних онима који се могу видети на трансилванијским дворцима. Разлика између њих је била у величини и очуваности.
Радозналник се полако приближавао, стрпљиво мерећи кораке у пажљивом ходу. Ничим се није усуђивао да ремети тишину и светост места. Када би се потпуно приближио, угледао би само трагове некадашње лепоте. Оронули зидови, добро нагрижени временом и обрасли отровним бршљеном, тужно су показивали остатке своје лепоте, а дрвена врата су искренуто висила држећи се само на зарђалим гвозденим шаркама. Чинило се да ће их следећи карпатски ветар однети и да ће се садржај унутрашњости просторије иза њих приказати већ добро уплашеном пролазнику.
Неки су помишљали да је то црквица, неки молитвена собица, неки су у својим сновима ту замишљали редове свештеника на ноћним бдењима, а неки су у тами њених подрума замишљали језива бића спремна да по ноћи осветљеној танком месечином науде живима и да их на провидним слепомишевским крилима пренесу с друге стране у дубине таме.
Оно што су само ретки знали јесте да капелица није била на освештаном тлу, и да су све замисли оствариве на таквом месту. Без обзира на годишње доба око зграде се осећала језа, и нико се од челника власти није усуђивао да поруши или обнови здање. Временом је зграда добила име Кула Дра.
Поуздано се знало да је њено место на размеђу гробаља неколико вера. Као четири стране света око ње су се налазила четири гробља наизглед неповезана, али су их невидљиве силе освештаног тла држале у чврстој вези.
На истоку православно, на западу католичко, на југу назаренско, а на северу јеврејско у односу на Кулу Дра. Красили су их споменици различитих облика са многим украсима на њима, издвајало се назаренско без обележја. Само су потомци у тишини ходали дуж невидљивих стаза и у тишини се обраћали својим прецима.
Душе починулих су у светлости својих вера проналазиле мир.
Причало се да је капелица под своје окриље примала безбожнике, некрштене, оне који су у својој немоћи подизали руку на себе и тако окончавали свој живот, и отпаднике свих вера. Ту су они обитавали. Нису имали ноћног мира, а спокој дана им је био одузиман ретким посетиоцима.
Дању би пролазника даривали језом, па би се овај што брже удаљио носећи свој страх на прво освештано тло.
Ноћу је прича била другачија. Они су устајали, разговарали, свађали се и пијанчили до првих раноранилаца који су покретали своје аутомобиле или тракторе пре првих петлова. Нису били поштеђени ни буком мотора са скинутим ауспусима, који су правили неподношљиву буку како би отерали свој страх. Необично су волели обичаје живих да се на гробове милих остави колач, јабука или флашица са ракијом. То би им било довољно да почну ноћно лудовање. Обично су лудовали уз шкрипу дрвених врата, и резак звук ветра који је завиривао у пукотине зидова стварајући језовите тонове. Најближе куће би затварале прозоре и навлачиле тамне завесе, а срећници ролетне чим би се први сумрак спустио. Око улазних врата би поставили венце белога лука, уплетене као најгушће девојачке косе.
Десило се да се млади Драгутин Драгуновић хвалио како се не плаши ничега и никога, да се сâм може прошетати ничијом земљом усред ноћи, без обзира да ли је она без или са месечевом светлошћу.
Имао се коме хвалити. Мноштво пријатеља које је стекао пријатељством на друштвеним мрежама, а које није познавало његово право „ја”, као ни он њихово, подржавало га је у тој намери. Храбрили су га и давали подршку лајкујући његове поставке и хваљења. Нарочито је био успешан у кратким опаскама које је стављао испод фотографија дотичне куле која се уздизала изнад прве јесење измаглице.
Све је било савршено, само што га је храброст издавала када би се с’ вечери приближио ничијој земљи.
Догодило се да се за Ноћ вештица најавио његов друг из детињства за посету. Исти је дуго година провео у Америци где се нарочито обележава тај празник. Та вест се крила од њега.
Пуштен је да се са кратког ланца бори за своје место у виртуелном свету.
Да би испитао стазе којима је најлакше и најбрже проћи ничијом земљом кретао се брзином муње на свом мотору. По дану је пролетао поред куће старога гробљара, који се одавно преставио Господу и који није почивао на ничијој, већ на освештаној земљи. Кућа се мало по мало губила, нестајала је у рушевини из које су штрчали поломљени црепови на трулим гредама, а читава слика је деловала аветињски, као пресликана из најстрашнијих хорор филмова. Тек се тога сећао. Када је као дечак ишао на матине у биоскоп, и када се уместо дечјег давао на гледање хорор с устајућим мртвацима у распаднутим покровима, и када је збрисао из биоскопа на блесак сунчеве светлости која га је заслепила и осветлила сузе у очима… Чист страх који је тада осетио никада не може заборавити!
Но, лако је по дану проналазио пут по ничијој земљи, означен само лаким искиданим травкама душа које су ноћу шетале и својим немиром нарушавале високе влати траве. Мотором је начинио јачу стазу како би што брже прошао.
Дошла је и ноћ. Спремао се да протутњи утабаном дневном стазом. На кацигу је лепљивом траком залепио мобилни телефон како би цео случај био снимљен.
Тактови мотора су одзвањали у ведрој ноћи. После четири фићока попијене ракије је кренуо. Чинило му се да ће задатак лако обавити и да ће после тога читав свет бити његов. Кренуо с мало зебње украј срца. Глатко и брзо је превалио неколико километара. У тренутку када се нашао близу гробљареве куће, испред очију се залелујала беличаста материја која се кретала попут завеса на лаком ноћном поветарцу. Како се приближавао, твар је постајала беља, да би бљеснула у својој белини и оборила га са мотора. Био је надомак ничије земље. Назад није могао. Чекала га је белина с развијеним таласима, морао је напред. Срце није осећао. Чинило му се да је отишло негде испред, да га је напустило и да га мора стићи па како буде. Полетео је најбрже што је могао. Духови Куле Дра су се узнемирили иако је глуво доба било далеко. За свој пролазак је изабрао време првог сивкастог мрака.
Врата на кули су се одвалила, а трули ковчези из подрума се поотварали. Похрлиле су утваре са свих страна. Дуги прсти с израженим кошчатим израслинама покривени танким слојем сасушене коже су га додиривали. Отимао се. Циљ му је био да достигне своје откинуто срце и да га врати на место. Јурио је преко ничије земље саплићући се, падајући и опет се подижући. Изгубио је кацигу и кожне рукавице. Једва се жив докопао првих осветљених кућа. Није смео да се окрене. Није чуо ни смех ни брујање мотора који је подигнутих точкова радио у месту. Што је најгоре, изгубио је доказ да је био где нико није смео.
Друштвене мреже је преплавио снимак придошлице из далека.
