„Бунт и воља да се мења свет су тако својствени младости.”
И дође ми у очи, некада, ненадокнадив и језив осећај, као да срце неком раскидају. Тада бих се померила с места. Умногоме срушила стакло на њих. Њих, који би хтели да изазивају овај осећај у човеку, па у мени.
Али стакло је квалитетно, непробојно. Светлост до овог дела продавнице ретко допире. И руке су ми везане, и ноге су ми везане, и одрасли мисле да сам вечно уснула. Уз мене се не добија ништа – у паковању само ја и картон са именом које хоће да ми дају, без упутства за употребу, без пластичног малог пса, без части.
Мајстор се силно забављао мислећи да ме прави. Зној му је капао на мене, изводио је сама чуда својим рукама, не знајући да му је све ово поклонио Нетко. И моју црну косу, и моје бледо лице, и моје круте, некада порцеланске песнице, које чују шта ме окружује, и које више није брига да ли ће се поломити.
