Трчим колико ме ноге носе. Светла у ходнику трепере. Не видим га, али осетим да је близу. Притискам дугме лифта и осврћем се преко рамена. Чујем кораке које долазе по мене. Бат је равномеран, усклађен са откуцајима сата. Не жури јер зна да му не могу побећи. Ипак, покушавам. Када чујем звук отварања врата утрчавам у лифт и прибијам се уз његове зидове. Метална скаламерија креће надоле. Светла трепере. Дишем дубоко у покушају да умирим лупање срца. Одједном, све стаје. Мрак. Настаје потпуна тишина. Осетим како ми језа улази под кожу и зарива се дубоко у кости. Пре него што успем и да вриснем већ сам на земљи. Покушавам да дозовем у помоћ, али глас изостаје. Та ствар ме држи прикованог за тло, слузави пипак из њених уста качи се за моје лице и почиње да исисава живот из мене. Тело ми се полако гаси. Умирем.
* * *
Будим се уз вриске схватајући да је све био само ружан сан. Тело се и даље тресе, као да не схвата да је све готово. Стајем под туш и пуштам да врела вода спере све моје мисли. Гледам се у огледалу и примећујем да не изгледам баш најбоље. Светло почиње да трепери. Узимам пешкир и бришем преостале капи са себе. Када вратим поглед на огледало, уместо свог, видим одраз младе жене у белој хаљини. Плава коса, бледо лице и мртве црне очи. У рукама држи букет цвећа и осмехује се. Нежним гласом ми каже да се приближим. Као хипнотисан, чиним то без поговора. Шапуће ми да је моје време прошло. Пружа руке ка мени и дозива ме. Песницом ломим стакло знајући да је узалуд. Већ је иза мене. Стојим као укопан. Њени кошчати прсти додирују моје раме. Шапуће ми да се окренем. Чиним то механички. Хладноћа ми обавија тело док се слузави пипак изнова качи на моје лице. Испуњава ме осећај празнине.
* * *
Поново се будим уз врисак. Светла се пале и гасе, а онда пуцају. Знам да није готово. Излазим из куће. Киша је. Наравно да је киша. Трчим мокрим улицама најбрже што могу. Кроз мрак и маглу у даљини видим људе. Дозивам их, али они се не окрећу. Када коначно стигнем до њих покушавам да им објасним шта се дешава. Они се гласно смеју и питају ме да ли сам мислио да им могу побећи. Њихова лица више нису људска. Почињем да бежим, падам, устајем и настављам да трчим. Иза мене стотине нељуди жедних моје крви. Тело ми је паралисано од страха и не успевам да га контролишем. Убрзо, ноге клецају и налазим се на земљи. Окрећем се на леђа и пузим унатрашке гледајући како се моји џелати приближавају. Снажно затварам очи у нади да ће све нестати. Осетим оштру бол и остајем без даха.
* * *
Будим се. Вриштим. Светла трепере. Устајем и почињем да бежим. Иза себе чујем кораке и глас који ме дозива.
