Јутрос устанем мало касније него обично, што је необично. Током јутарњих активности, зазвони телефон и стрефи ме још једна необичност. Јутарњи женски глас вели:
– Добро јутро, је ли то Јован електричар?
– Да, изволите.
– Да ли бисте, мајсторе, могли доћи код мене у стан на једну интервенцију?
– Наравно, али о чему се ради… мислим, хтео бих знати какав проблем имате?
– Па, видите, ја бих хтела да ми нешто покварите.
– Како?! Како то мислите, да вам покварим, ваљда да вам поправим? Да нисте можда…
– Не, није грешка. Ја бих хтела да ми нешто покварите, наравно, платићу као да сте поправили.
– У реду, слушам вас.
– Видите, овако: имам усисивач с којим се служим већ двадесет и више година, тачније, добила сам га као свадбени поклон. Тај усисивач не бих мењала за све ове нове турбо, водене, роботске или антиалергијске усисиваче, разне парочистаче, и тако даље. Он ради савршено и ја сам презадовољна његовим радом.
– Хм! Па, у чему је онда проблем?
– Проблем је у томе што сам његов кабл, једном… скоро, повукла мало јаче и нешто је у њему кврцнуло.
– Значи, треба да поправим тај механички део усисивача и…
– Не, не треба ми поправка. Дакле, откада се десио тај кврц у њему, кабл се неконтролисано сâм увлачи у усисивач и отежава ми рад. Мени сада треба да се поквари тај механизам који увлачи кабл.
– Али, кабл ће вам свеједно бити увек ван усисивача, сметаће вам и мораћете га…
– Мени тако одговара. Да ли прихватате посао?
– Реците ми адресу, долазим за двадесетак минута.
Након тога, узео сам неопходан алат, сео у ауто и кренуо пут адресе, где бих требао нешто поправити… или покварити да би било поправљено… ни сам не знам. И у мени се десио неки кврц!