Излетио сам из биоскопа оног тренутка када је главни лик у филму дошао у биоскоп да гледа филм о животу писца кратких прича. Нијесам хтио да унапријед видим свој крај јер се филм потпуно бијаше базирао на мојој биографији. Чак и име главног јунака било је као моје – Роберт Нимани.
Шушкало се да ми је мафија за петама због једне од мојих прича у којој су се препознали, па, када сам на филму видио да ми нешто спремају, нијесам хтио двапут да доживим своју судбину, већ сам напустио пројекцију.
Јурећи безглаво улицама, на једном ћошку сам примијетио филмске камере које су чекале да сниме сцену када ме мафија пресрета и убија. Тако се и десило. Наду да сам ипак жив давали су ми упаљени рефлектори, које сам видио, и зујење камере, које сам чуо. Изгледа да је умјесто мене из биоскопа изјурио глумац како би снимио крај филма, односно мој крај.
Сазнавши како ћу да окончам, ријешио сам да ни за живу главу не напуштам зграду биоскопа. Тренутак касније, бришем напоље, а мафија за мном у стопу!
У цијелој трци кроз главу ми пролазе примјери да не буде увијек као на филму. И таман да се утјешим – метак! Тачно код оних камера. The End.
Испоставило се да није само филм пратио мој живот, већ сам, на крају, и ја вјерно слиједио филм, због чега је моја смрт протумачена као гест добре воље.
