За мене, већ трећу годину заредом Божић више не представља оно што је некада био. Празник који сам још од дјетињства једва ишчекивала, коме бих се радовала током цијеле године, постао је симбол боли и патње за вољенима који више неће бити дио божићне трпезе, бар не физички. Ипак, без обзира на све, научила сам колико су празници важни и да заправо тек када нешто изгубимо почињемо схватати важност оних момената када смо сви заједно.
Једног септембра, не тако давне двије хиљаде двадесете године, једна жена њежно је склопила очи и од тада више ништа није било исто. Никада нећу заборавити радост коју бих осјећала сваке године, када би се цијела породица окупила за трпезом не би ли прославили један од најрадоснијих хришћанских празника у години. За моју породицу Божић никада није био само датум у календару, већ је из године у годину постајао све значајнији и радоснији. С обзиром на то да породица чији сам дио броји јако пуно чланова, током сваког празника бака би имала пуне рука посла како би свако од нас осјетио шта то значи топлина дома. Бака је родом из Пиве али након што се удала за дједа, одлучили су да се преселе у Никшић који их је на први поглед купио, па су стога знали да је то град у коме желе провести остатак живота. Створили су породицу која броји шесторо дјеце и чак једанаесторо унучади, што је, ако питате баку, заиста једина права дефиниција богатства. Четворо дјеце је остало да живи у Црној Гори док су двије сестре одлучиле да на студије пођу у Београд. Након студија, једна сестра је остала у Београду а друга је пошла у Норвешку гдје је неколико година касније основала породицу. Бакино велико срце увијек је имало мјеста за све нас али, у њему се могла наслутити бол коју је проузроковала даљина изазвана одласком њене најмлађе кћерке а моје тетке Марије. Наравно, бака никада није жељела да прихвати ону „далеко од очију, далеко од срца”, јер је знала да је њена кћерка отишла у потрагу за бољим животом.
Тетка би долазила једном годишње а некада и чешће уколико би се остварила прилика за то. Без обзира на хладну земљу у којој је живјела, њено срце би гријало то што је одувијек знала колико је волимо и колико у сваком тренутку мислимо на њу. Наравно да је осјећала тугу што за празнике не би била са нама али то је није спријечавало да се без обзира на јаз који су створили километри, свакодневно чујемо једни са другима па би на тај начин тетка ипак била дио трпезе. Као да и сада могу да чујем њене ријечи препуне чежње, којима би успјевала да утјеши сваког од нас. Говорила би да је човјеку мјесто тамо гдје му је и породица али да је живот сам по себи превише окрутан како би човјек имао ту срећу да буде близу свих оних које воли. Иако физички није била са нама ипак би поставили тањир за њу како би макар на кратко утолили недостајање. И заправо би годинама функционисали на тај начин све док једне године, окрутна болест није обузела њено слабашно тијело и заувијек је одузела од нас. Тог септембра, сви смо били сломљени, и више ништа није било исто. Као да нам је цијели свијет окренуо леђа а живот је стао… Од тог тренутка, туга је постала подстанар у бакиној кући и вјерујем да је никада неће напустити. Сви који познају баку, знају колико је јака и да ће неријетко занемарити све због среће породице. Па је самим тим, негдје дубоко у себи прихватила губитак дјетета, закопала је своју бол не би ли била довољно јака како се породица не би урушила. Потајно сам се дивила баки питајући се одакле црпи снагу јер оно што јој се догодило није нимало лако прихватити. Међутим, рекла ми је да ниједан човјек није довољно храбар и да заправо никада нијесмо спремни на губитак оних које волимо, али да ипак без обзира на све морамо пронаћи начин како би стајали усправно. Тог тренутка сам схватила да је бака у праву и да живот заиста мора ићи даље.
Сјећам се да смо разговарали о празницима и питали смо се да ли ће икада више иједан празник бити исти и да ли уопште има сврхе славити године у којима нијесмо сви заједно. Док смо се ми расправљали једни са другима, љутећи се на цијели свијет, бака би мислила о томе како да нас све окупи на једном мјесту не би ли обиљежили предстојеће празнике. Она је била и остала наша звијезда водиља која би нам несебично освијетлила пут сваког пута када би се нашли у мраку. Први празник након теткине смрти била је Нова година. Колико је само тешко било окитити јелку, ставити украсе, набацити осмијехе на лица и правити се као да је све исто. А заправо смо сви били свијесни тога да ствари никада неће бити онакве какве су биле прије њеног одласка. Зар није била довољна даљина која нам је одузела на дугих десет година? Зар је та окрутна болест одлучила да нам је одведе у потпуности, остављајући само бол и таму… Било како било, знали смо да би без обзира на све тетка хтјела да нас види срећне. Једногласно смо одлучили како ћемо од тада па све док смо живи славити празнике и живот, јер смо знали да ће на тај начин и она бити срећна али и поносна јер нас је научила једну јако важну лекцију. Тридесет првог децембра, двије хиљаде двадесет прве године, поново смо се окупили код баке. Лампице су обасјавале улицу а поклони су чекали спремни испод јелке. Само је фалила она… Вечера је била постављена баш као и претходних година али се овог пута, кроз кућу није могла чути дјечија граја. Сјели смо за сто захваливши се баки на свему што је припремила. Те вечери храна је била најмање битна али смо из поштовања према баки по ко зна који пут оставили празне тањире за собом. Срце је јаукало дозивајући добро познато име али позива од Марије није било. С времена на вријеме погледи су лутали према вратима, као да смо се потајно надали како ће неким чудом позвонити и чврсто нас загрлити. Те ноћи, вапили смо за чудом које би нам угријало промрзле шаке. Али, није га било… Сузе смо покрили осмијесима присјећајући се анегдота и бројних прича које смо доживјели са њом.
Годину дана касније, бака је изгубила свог вјерног сапутника. И опет је, по ко зна који пут остала са сузама у очима и болом у срцу. Невјероватно је то колико је била јака онако ситна, њежна и повијена због година које је поносно носила. Као да је осмијехом пркосила тугама тјерајући их од себе. Поново је дошао јануар а са њим и прослава Божића. Овог пута, тетка није била сама већ јој се придружио дјед. Знали смо да је бака сада остала без леђа на која ће се ослонити па смо заједничким снагама одлучили да ове године ми будемо они који ће уредити трпезу. Свако је добио одређене задатке које је ћутке прихватио. Ујаци су заједно са браћом пошли у бадњаке јер су знали колико је дједу било важно да све буде онако као Бог заповиједа. Тетке и сестре су биле задужене за спремање хране не заборављајући колико је баки важно да све буде на свом мјесту. Бакине руке су одавно добиле своје боре и мада више нијесу биле спретне као некада ипак су то руке које су њежно миловале у најтежим данима. Тај Божић нам је препустила у потпуности знајући да се њена животна мисија остварила. Годинама је припремала све сама не би ли нас научила важности празника. Сада, када су њена унучад већ одрасла, знала је да је успјешно пренијела знање. Била је поносна на сваког од нас и захваљивала је Богу што је дочекала те дане. Али, бака не би била бака када би беспослено сједјела. Одлучила је да ће свакоме од нас исплести чарапе како би нас сачувала од зиме.
Иако сам мислила да то није могуће, Божић двије хиљаде двадесет прве године био је један од оних за памћење. Текина породица је одлучила да дође и да празнике проведе са нама. А то је значило само једно, овог пута ће и тетка бити присутна. Радовала сам се што ћу након дужег времена видјети брата и сестру који ће по први пут у животу обиљежити Божић онако како је бака то годинама радила. С обзиром на то да су одрастали у Норвешкој нијесу знали како се прославља Божић и шта је то Божић уствари. Захваљујући свима нама, научили смо их колико је лијепо када се сви заједно учествујемо у припреми Божића који је један од најљепших празника. Цијела кућа је била посута сламом али и разним слаткишима који су учинили да се најмлађи чланови опет веселе. На столу је као и увијек стајала чесница коју смо први пут након дужег времена направили без суза у очима. Такође, заједно смо пошли у цркву како би се причестили и захвалили Богу што нам је усљед свих недаћа кроз које смо прошли подарио ту радост да ипак будемо сви заједно.
Већ три године очекујем тетку на вратима, надајући се како је све ово само сан из којег ћу се ускоро пробудити. Мислим да никада нећу престати да је очекујем али сам научила да тугу поносно носим у себи и да се из године у годину радујем сваком новом Божићу који ће бити обиљежје љубави према онима који нас посматрају са неба. Тихо сам јој шапнула, можда си постала мјесец…
