Мислите да Нова година долази тек тако кад календар то покаже, кад окитимо јелке и собе, куће, станове, улице и тргове? Када ми то пожелимо? Рећи ћете да се то дешава сваке године у време када је то очекивано. И тако обично и бива. У поноћ, која огласи последњи децембарски дан, отпратимо стару и пожелимо добродошлицу, заједно са јануаром, новој календарској години. Међутим, у причи којој сведочим, а која се десила недавно на прелазу из једне у другу годину у једном малом граду у Србији, догодило се нешто што ће вас натерати да свој став о неометаном доласку Нове године преиспитате. Догађај је брзо пао у заборав али је завредео моју пажњу као приповедача, а верујем, последично, и вас као читалаца.
Те новогодишње ноћи висока зелена јелка на градском тргу је била украшена црвеним и белим лампионима, црвеним и белим тракама, све у те две боје, које су биле и боје једног спортског клуба који је обожавао дугогодишњи градоначелник града. У истим бојама сијао је и један повећи Деда Мраз, стандардно обучен у црвено-бело одело, са црвеном капицом и белом дугом брадом, чији је поглед био чудно усмерен ка кућама у близини трга. Налазио се ту и ирвас сав сачињен, претпостављате, од црвено-белих лампица. Када је тадашњи градоначелник пре десетак година први пут на тај спортски начин окитио трг, неки су се бунили. Већ следеће су се грађани навикли и нису имали никакве приговоре. Као и сваке, те последње ноћи старе године, велики број људи је изашао на трг да ту дочека Нову годину. Било је ту навијача других боја али нико није замерао на дугогодишњој декорацији на којој је добри градоначелник годинама инсистирао. Погледи свих који су пожелели да те снене ноћи дочекају Нову годину на градском тргу су били упрти у велики часовник на високом торњу цркве у центру града на ком су се и налазили црвено-бели украси. Људи су на том месту једни другима честитали Нову годину већ деценијама. Увек би се у очекивано време зачуо звук великог звона са цркве који би дванаест пута огласио поноћ и дуго очекивани одлазак старе и долазак нове године. Те ноћи, која је завредила моју пажњу, није било превише хладно. Температура је била очекивано око нуле и сви су били адекватно обучени. У зимским јакнама и капама и са осмесима, чекали су да коначно дочекају Нову годину. Велика казаљка на црквеном сату је показивала минут до поноћи. Мала је статично стајала крај броја дванаест чекајући велику да се поклопе. Окупљени на тргу су најпажљивије пратили ону трећу, најтању казаљку, секундару, која је најбрже и најмање лењо ишла ка дванаестом сату. Када је она дошла до десет секунди до поноћи почело је одбројавање, толико познато: „Десет , девет, осам…”. Углас, као један се зачула гомила. И баш када су стигли до: „Један…” и већ се окретали једни према другима да се загрле, честитају једни другима долазак Нове године, секундара се предомислила и направила круг, а велика се вратила на минут до поноћи. Зачуђена маса је гледала часовник на црквеном торњу. Неко је повикао: „Нек неко поправи тај сат. Овде сам од десет и смрзавам се…”. Неко други је повикао: „Не може човек овде ни Нову годину нормално да дочека!”. Чуо се и усамљени глас: „То је због овог црвено-белог. Увек исто…”. Окупљени су као један погледали у своје ручне сатове и мобилне телефоне. Сви сатови су показивали минут до дванаест. Зачуђено, а неки и узнемирено, сви окупљени на тргу су поново гледали у сат на високом црквеном торњу. Недуго потом, казаљке на том сату као и на ручним и дигиталним сатовима су се поново покренуле. И поново одбројавање… Када су се сви гласови поново огласили као један: „Један!”… поново су се сви часовници вратили на минут до поноћи. Људи су били затечени, збуњени. Поновило се оно одбројавање од десете секунде… И поново до секунде до очекиване Нове године… Поново је био минут до поноћи. Никоме ништа није било јасно а некима је пало на памет да се то неко шали са њима. Промрзла маса је само желела да дочека Нову годину на свом тргу. Сви су били затечени. Понављала се иста ситуација више пута. Људи су и даље гледали у своје ручне сатове и мобилне телефоне који су се понашали идентично као сат на торњу. Неко је рекао: „Изгледа да смо у новогодишњем троуглу. Није ни чудо кад се овде ништа не мења, па нам је свака година иста, а ове неће ни да дође…”. Неко је проверио да ли је Нова година стигла у другим деловима земље и света и дојавио да само у њихов град није дошла.
За то време у једном усамљеном делу малог града један човек је седео сам поред високе, лепо украшене јелке у црно-бело. Његова омања кућа у којој је живео сам годинама није била ни по чему посебна. Можда по декорацији. За разлику од боја које су преовладавале на тргу његов дом је био украшен црно-бело. Траке и лампиони су били искључиво црно-бели. Пажња овог човека у средњим годинама је била усмерена на мали часовник који му је остао од деде и који је са поносом носио на сребрном ланцу и показивао га сваком ког је познавао и упознавао. Слично дешавању на тргу, и његов сат се понашао исто. Није велика казаљка никако могла да стигне до дванаестог сата. Као да су све три казаљке на сату биле збуњене. Само он је знао зашто ником у граду неће доћи Нова година. У тренуцима одбројавања које је слушао са трга он је гледао у свој часовник и његова жеља да нико, па ни он, не дочека тек тако Нову годину се остваривала. Сваки пут када би велика казаљка кренула у задњем минуту старе године ка поноћи, док би се секундара борила да заврши сат, у тренуцима одбројавања он би помислио: „Не долази још! Није ти време. Ускоро ће доћи…”. И Нова година би одустала од доласка чекајући тог неког или нешто заједно са човеком који је имао ту жељу. Да ли је могуће да нечија жеља може да поремети планове већине? Изгледа да јесте. Људи са трга су, после више покушаја да дочекају Нову годину решили да питају градоначелника, који је био са њима на тргу шта и зашто се дешава да само они на свету не могу да дочекају Нову годину. Мудри градоначелник није знао одговор. Тада се сетио свог некадашњег друга који је навијао за један други спортски клуб и са којим се није срео годинама. Правдао је то својим обавезама. Сетио се како су њих двојица некада од детињства дочекивали заједно Нову годину свако у својим бојама. Онда је он постао градоначелник и заборавио је свог пријатеља. Помислио је да га његов некадашњи пријатељ чека. У једном тренутку, док су људи на тргу већ губили наду да ће Нова година доћи у њихов град, пошао је до омање куће и покуцао на врата свог пријатеља. Човек чија је жеља, чије је ишчекивање пореметило планове људи у граду те новогодишње ноћи, скочио је чувши да неко куца на његова врата. Помислио је: „Он је стигао!”. Није он чекао Деда Мраза ако сте то помислили. Чекао је баш свог друга са којим годинама није разговарао из разних разлога, понајмање клупских боја које су биле другачије. Градоначелник га је поздравио и позвао да са њим дочека, како је рекао „најчуднију Нову годину у његовом животу”. Није коментарисао у црно-бело окићену кућу. Није ни било време за то. У тренутку када су се њих двојица са осмесима поздравили зачуо се узвик са трга и из целог града. Зачула су се црквена звона дванаест пута. Нова година је коначно стигла! Казаљке су све биле на једном месту! Показивале су дуго чекану поноћ! Човек који је својом жељом одложио долазак најчеканијег догађаја у години више није био сам. Његова жеља да му се пријатељ врати је учинила тај дочек Нове године многима, не само њему, другачијим.
Следеће године трг малог града је био украшен црвено-бело, црно-бело али били су ту и разнобојни други украси који су улепшавали тај простор. Становници града су брзо заборавили инцидент са ишчекивањем Нове године јер део њих није био сигуран да ли се то десило а други су били сигурни да се није ни десило јер то није могуће. Од те године два пријатеља су заједно дочекивали тај најлепши од свих догађаја на крају једне и на почетку друге године. И од тада, као ни до тада, нигде, никад Нова година није закаснила. Бар да ја за то знам…
