Просула се Ада као бисерна огрлица по сред Београда. Беласа се у топло недељно вече својим лампионима и одолева градској вреви моћним дрвећем. Лепа је ноћу, лепа је дању, волим Аду.
Волим је због тебе.
Волим је због свечане тишине, без аутомобилских тонова.
Волим је због вреве која као нека удаљена музика допире са макишке стране.
Волим је због тога што ту у исто време све познајем и никога не знам, што сам сама и нисам сама.
Волим је због хиљаду лепих сати проведених на њеном шљунку, због хиљаду лепих сати на врелом сунцу, у мутној води, сати са осмехом на лицу и дивним осећајем опуштености и мира.
Врело летње поподне губи се у измаглици испарења, док назирем језеро кроз прозоре српске верзије Стоунхенџа. Провирује кроз измаглицу веселог водоскока велико, дуго, плаво београдско море.
Има хиљаду степени. Асфалт се топи под ногама. Колоне људи чаврљају крећући се ка плажи. Жути возић је паркиран на почетној станици и већ је пун. Возила бих се радо, претопло је, али морам да одустанем. Прелазим пешачки и налазим се на стази препуној раздрагане деце. Скакућу као врапци. Сакупљају се око јефтине бижутерије, распитују се за цене кинеских купаћих костима, купују часописе за плажу, док их велики, озбиљни ПТТ врабац весело посматра са зграде. Чека нас и велико Адино срце у којем има места за све нас жељне сунца и воде, за све којима недостаје додир природе.
Ресторан Језеро је дупке пун. Пријатна хладовина бетона чини своје. Ту може да се седи, може да се дише.
Свира музика са звучника. Некада давно, пре двадесетак година, музика са звучника је била много гласнија и чујнија. Сада музику гуши говор, смех и довикивање гомиле људи на плажи који немају више где да спусте пешкире. Неки се сунчају тик уз стазу, па прети опасност да их згазе пролазници или полудели бициклисти. Управо пролазим поред бициклисте који је слетео са стазе у шљунак, па се љути на пешака са пешачке, напомињем пешачке стазе, што му се није склонио са пута. Размењују пар уобичајених српских псовки и инцидент се завршава мирно, свако наставља својим путем. Никада ми није било јасно зашто бициклисти не возе својим стазама по Ади.
Пролазим поред тезге са бресквама. Како само миришу. Опијају мирисом.
Парк са десне стране је пун, крцат. Деца и бебе, али и баке и деке спавају у дубокој хладовини замотани у пешкире. Башкаре се у прашни, јер траве у парку више нема, свуда само земља. Лакше им је да одспавају ту него у претоплим становима. Дуго није било кише. Вода је пуна купача, мутна, пршти на све стране. Деца се прскају, пливају пливачи са наочарима за пливање, трудећи се да оборе сопствене рекорде, да победе у трци за здравље и препливавају своје стазе.
Ту је и ватерполо репрезентација Шпаније. Лепи, крупни, весели, тамнопути момци, вероватно кадети, шетају Адом шепурећи се у дресовима у боји своје земље, црвеним од љубави и крви, жутим од сунца. Ватерполо турнир је у току. Како ли нас они виде, каквим ли нас очима гледају, питам се. Ко зна којико ли су чули ружних прича о Србима и Србији. Ко зна колико су се њихови родитељи уплашили када су чули где је турнир. Али, Ада је питома, ми смо весели, распевани, насмејани. Понеко је и љут, нервозан, бесан. Тај неко још увек није провео на Ади више од пола сата. За сат времена и на његовом лицу ће млади Шпанци видети осмех. Београд има велико срце, много веће од Адиног срца. Колико је само људи пригрлио, прихватио. Колико пута је само поклонио љубав, живот. Београд је љубав. Сигурна сам да ће се заљубити у Београд, јер он их не дира, он их изненађује и побеђује све њихове сумње. Нема ту места лажним причама о злим Србима, о Србима убицама. Дочекују их лепе, топле женске очи и млади Шпанци се окрећу за нашим девојкама. Пуно ми је срце. Мало даље у кафићу на плажи репрезентација САД прави паузу уз своје омиљено пиће. Момци бели као сир, крупни, високи, не могу да верују очима. Не могу да верују да Београд има своје море. Нису тако весели као Шпанци, посматрају пажљиво околину. Нека гледају, нека памте и причају каква је Србија, какав је Београд. Нека објасне својим ратнички расположеним сународницима, да овде живе људи који воле живот. Нека им објасне да овде, у Београду, на Ади станује љубав.
Поносна сам на свој град. Поносна сам и на бициклисту који је слетео са стазе и псује пролазнике, и на високог ћелавог „маторца” на ролерима, и на баку са великим кинеским шеширом, и на две прелепе девојке у танга-купаћим за којима се момци окрећу. Поносим се душом Србије и верујем да ћемо својом снагом, добротом, лепотом и осмесима победити све који прете.
Пролазим испод банџија са којег се храбри момак управо спрема да скочи. Испод банџија неколико белих лежаљки и група старијих људи који уживају на сунцу. Вода је у потпуности испуњена травом. Ја овде не смем ни да помислим да уђем. Плаши ме додир траве. Ада сваке године узме своје жртве. Разне приче које круже плаше, али љубав према Ади побеђује. Људи који нису као ја, и не мрзе траву која их голица, не одустају од пливања у травнатој води. Људи не одустају од пливања, од препливавања језера пуног трава, језера мутног од муља, пуног мањих и већих риба.
Кажу да највећи сом који живи у језеру има близу два метра. Прича је проверена, видели су га рониоци који чувају Аду. Други причају како тај сом ухвати човека за палац, повуче га на дно и удави га, а сви знамо да то није тачно. Тајанственост и моћ лепог језера плаши, инспирише и мами.
Приближавам се станици број шест. Пролазим поред кафића, лежаљки, тушева. Миришу пљескавице, риба, лосиони за сунчање. Сунце пече.
Пролази поред мене прелепи, плавокоси момак. Погледамо се, и мени се чини да га однекуд познајем. Замало да му се и јавим. Па наравно да ми је познат, он је наш познати одбојкашки репрезентативац. Добро је да му се нисам јавила.
Поред стазе џиновски акваријум и у њему два рониоца, као две велике жабе. Плава вода око њих успешно имитира водене дубине. Покушај роњења је покушај откривања новог света. Колико мало знамо о планети на којој живимо. Само оно мало копна по којем газимо познајемо, морске дубине не знамо. Не познајемо довољно ни ову нашу прелепу Аду. Ни изблиза нисмо упознали своју планету, а загађујемо је и уништавамо. Једна њена намрштена обрва је један цунами. Једна бора на њеном челу, један земљотрес и нема нас више. Јача је плава планета од нас, јача и лепша. То морамо да схватимо и да о томе учимо своја поколења. Поштовањем планете, природе, поштоваћемо себе и сачувати живот у својој највреднијој, изворној лепоти.
Приближавам се станици број шест. Врело је. Асфалт се топи под ногама. Не може да се дише.
Наше мало парче плаже је препуно, нарочито појас који до задњег часа остаје на сунцу. Не волим да сам на плажи тик уз неког непознатог и проналазим празно место мало даље од осунчаног дела. Знам да ће ту сунце заћи већ око пола шест али не мари, толико је топло да то нећемо ни осетити. Ширим наше пешкире и после пар секунди идем у воду. Мутна је, топла, прија. Нема траве. Плићак је пун деце која се раздрагана прскају, добацују лоптом, роне. Пролазим граничну линију и пливам уз њу, пролазећи два суседна сунцобранска кафића. Иза граничника има мало траве и то ме нервира, гледам да је избегнем. Пролази бучни авион и оставља загонетни траг за собом. Да ли је то случајно, или је то још једна смртоносна игра на небу изнад Србије? Чудне приче круже међу нашим старијим суграђанима о томе. Причају да нам бацају неке канцерогене нити које падајући по нама делују. Ја једноставно не желим ни да мислим, ни да верујем у такве ствари. Све је ионако како богати хоће. Пара врти све, пара одлучује о судбини, о победи, о животу и смрти. Шта онда вреди да једна обична ја, у млакој води језера размишљам о трагу дима на бескрајном плавом своду.
Лепо ми је и тачка.
Живот је један и треба уживати у сваком његовом тренутку, радовати се свакој ситници која радује, певати замисли живот у ритму музике за плес и живети тако и само тако, у ритму музике за плес. То је једини начин да се преживи. То и радим. Пливам, певам у себи и ни о чему више не размишљам, ништа више не видим, никог више не чујем. Док лежим на топлом сунцу чекам да наиђеш. Мислим на тебе, на плажи наше станице број шест. Желим да дођеш, да лежимо заједно на сунцу, желим да те пољубим, желим да ме додирнеш. Ништа и нико више не постоји. Ада ме ја опила својом снагом.
Долазиш.
Седаш поред мене.
Љубиш ме.
Лепо ми је.
(из збирке приповетки „Грми над Београдом” 2013. године)
