„Наш ум је увек спреман да види оно што жели да види, и да затим интрепретира то онако како му одговара.”
Посвећено Г-дин. Смиту
Нико не би посумњао да је нови, наизглед фини, доброћудни сусед који се доселио у скромну кућу са друге стране улице, баш преко пута мог стана, плаћени убица. Али ја сам то знао, одмах сам га препознао, или тек нешто мало касније. Како сам то могао знати? Врло једноставно, мој непогрешиви осећај полицајца ме никада није преварио, као ни онда када сам ухапсио градоначелника тврдећи да сам видео да прима мито, због чега су ме неправедно прерано пензионисали као полицијског службеника, а касније је тај исти градоначелник изгубио на изборима и свашта су причали, али било је касно. Сада сам био сигуран да је нови сусед плаћени убица, потребан ми је био само материјални доказ и зато сам одлучио да га пратим, нема разлога да вам откривам његов идентитет, ионако је лажан.
Од раног јутра сам га посматрао кроз прозор, друштво ми је правила флаша вискија, наравно спустио сам тракасте завесе, или их тек мало померао када га нисам добро видео. Записивао сам све навике, тако раде професионалци. Увече сам користио двоглед, тако сам могао да видим све, или скоро све, са плаћеним убицама никада нисте начисто. Штампу је само прелиставао, детаљно је читао само огласе и црну хронику, један од првих доказа да сам у праву. Чекао је шифровану поруку. То раде све плаћене убице. Знао сам да коначни доказ не могу пронаћи само посматрајући. Морао сам да му се приближим, да се спријатељимо, да заједно пијемо виски, да се он опусти, тада би ми можда признао, испричао неку пикантерију, дао неки материјални доказ. Били смо сличних година, живео је сâм као и ја, одмах сам помислио да би могли да се дружимо, попијемо по неко пиће. Међутим сви моји напори да се упознамо падали су у воду. Једноставно би се љубазно јавио на улици и измислио неки разлог да се не залепи на моју причу. То ме је у почетку нервирало али и натерало на размишљање, сигурно постоји јак разлог, а то не може бити ништа друго до тога да је сигурно плаћени убица. Све је указивало на то. Само је био потребан материјални доказ, који сам на крају, наравно, и пронашао. Отворио сам нову флашу вискија и заузео позицију поред прозора. После више месеци скоро даноноћног посматрања и не знам колико празних флаша вискија, морао сам, јер то нико нормалан не би издржао, записао све навике Г-дина Смита. Није имало потребе више да записујем јер се све понављало. Плаћени убица је наравно био савршен, у ствари то није нико, јер ја то као бивши полицајац најбоље знам, што је могло да значи да он само одлично глуми. Tо је био још један доказ да сусед има неку тајну коју крије а то је прошлост плаћеног убице. Нисам ни мало у то сумљао. Потребан је био само материјални доказ. А онда је све почело да се одвија као на филмском платну када сам једне ноћи уморан од посматрања и вискија заспао на софи са двогледом на грудима. Свануо је тако леп сунчан пролећни дан који нисам имао прилике да видим, јер сам се пробудио тек негде око подне, укочен од спавања у полуседећем положају, накривљене главе и почео да псујем све чега се сетим. Одмах сам попио добар гутљај вискија, да се повратим онако мамуран, узео двоглед и згрануто закључим да плаћени убица није у кући. Прелистао сам све папире о навикама суседа и закључио да свакога дана у то време чита новине и пије чај. Да ли је могуће да је био довољан тренутак моје несмотрености да плаћени убица искористи своју шансу и да ме насамари, да сав мој вишемесечни труд падне у воду. Нисам могао да верујем својим очима. Намерно ме је навео да верујем његовим свакодневним навикама и када сам се мало опустио он је нестао и сада сигурно извршава свој крвави задатак. Не сумњиво да је био двострука личност. У тренутку сам се осећао као губитник. Брзо сам истрчао напоље, колико сам могао, и пажљиво осмотрио кућу преко пута, доста је било скривања, одлучио сам да упаднем у стан плаћеног убице, пронађем доказе, разоткријем га и приведем правди, већ сам видео завист у очима младих полицајаца. Прешао сам на другу страну улице и упутио се брзим кораком према улазним вратима и онда застао као укопан. Улазна врата су била мало отворена. У тренутку сам одмах знао да је замка и да ће бити експлозија уколико отворим врата или прекинем сноп светла ласера који сигурно чува кућу. Досетио сам се генијално да то проверим, изуо сам папучу, убацио је кроз отворена врата и брзо чучнуо сакривши главу рукама. Ништа се није десило. Лукавији је него што сам мислио, доста сам га потценио. Нисам смео да додирнем врата, сигурно су премазана неком смртоносном хемикалијом. Брзо сам се вратио до стана и узео метлу. Полако сам дршком метле померио врата. Ништа се није десило. Кроз полуотворена врата сам погледао унутрашњост стана, деловало је мирно. Закорачио сам опрезно, знао сам да то само тако изгледа а да је истина била другачија и био сам у праву. Чуо сам да се нешто иза мојих леђа помера, остао сам као залеђен када је мачка истрчала кроз моје ноге из стана. Прсти су ми помодрели стежући дршку метле а ја нисам могао да се померим још неко време. Када сам се мало повратио а у стану завладала спокојна тишина поново сам се покренуо, узео са пода папучу и обуо. Обишао сам све просторије, није било никога. Сада је требало да пређем у детаљну претрагу. Знао сам да плаћене убице чувају доказе у тајним сефовима или на необичним местима. Све ћу да претражим, морам да нешто пронађем, ово је шанса мог живота, знао сам то, као и да сам само на корак од циља. Тада сам приметио белу коверту на кухињском столу. Дрхтале су ми руке када сам прочитао на кога је насловљено, писало је за Г-дина Смита. Нисам имао времена да се од овог изненађења повратим када сам чуо да се испред куће зауставило неко возило. Ставио сам коверту брзо у џеп спреман да се борим стегао сам дршку од метле и чекао, а онда се генијално сетио да је боље да се правим мртав. Легао сам на под и затворио очи. Ово су долазили помоћници плаћеног убице да очисте и уклоне све доказ, знао сам то сигурно, наивно сам улетео у осиње гнездо. Чуо сам их како улазе, нису се скривали и били тихи, чуо сам како разговарају. Пронашли су ме врло брзо. Када сам кроз трепавице видео да је у кухињу ушло пет униформисаних лица само сам јаче зажмурио и претрнуо, очекујући метак у главу. Ништа се није догодило, био сам полу свестан, као у даљини сам чуо разговор.
– Матора скитница, изнесите га напоље.
– Баш је тежак, смрди на алкохол.
– Ко је од вас заборавио да закључа кућу?
– Када се вратите понесите алат и материјал, овде има пуно да се ради.
Одвукли су ме до травњака и ту оставили. Сачекао сам да убице уђу у кућу, успео сам да их обманем, ипак сам и ја нека класа. Док сам претрчао улицу, колико сам брзо могао онако босоног, видео сам да на доставом возилу, паркираном испред куће суседа пише нека фирма за селидбе и кречење. Мене нису успели да преваре. Ушао сам у стан, ноге су ми се тресле. Нисам смео да погледам кроз прозор, знао сам да осматрају. Док сам седао на софу да се смирим сетио сам се писма. Сипао сам виски у велику чашу и отворио коверат.
„Поштовани,
Не знам ко ће да отвори коверат, зато сам овако насловио, али Вас молим да храните мачку, врло је љупка и добра.”
Без потписа.
Насмејао сам се задовољно, коначно доказ, несумњиво да је ово шифрована порука.
