Софија је тог пријатног, пролећног јутра решила да се попне на таван куће у којој живи са својом породицом. Није се тамо пела читаву вечност, данас има времена. Ко зна на шта све личи, никада га не сређују, служи само за одлагање старих ствари које не желе да баце. Пошла је у потрагу за свежњем фотографија својих родитеља из младости. Зна да их је тамо оставила.
Пажљиво је подигла поклопац и расклопила склопљене мердевине. Дочекао ју је поглед у коцку мрака пресеченог траком светлости. Попела се на таван.
Кутије старих ствари стајале су уредно сложене у пирамиду у десном делу тавана, испод самог минијатурног прозора са жалузином. Отворила је прозор и склонила жалузину. Сунчева светлост је пљуснула о под и цео прозор је засијао златом, златним тунелом светлости који је допирао до супротне стране.
У самом ћошку преко пута прозора стајало је бакино старо вретено.
„Као у Трновој Ружици”, помислила је. „Исти призор. Вретено обасјано светлошћу. Сад још само фали зла вештица. Личи на призор из бајке.”
Села је на стару троношку, спустила прву кутију на под и почела да претражује, да копа по успоменама.
Старе књиге… бајке… дивна издања са корицама на којима слике мрдају, Десет малих индијанаца, Три медведа, мале џепне бајке-књиге, Со вреднија од злата. Право богатство од бајки. На дну кутије неколико предивних лонг плеј плоча, а међу њима њој омиљена бајка-плоча Мач у камену.
Обрадовала се. Картон у који је смештена плоча се отвори, расклопи у прелепу слику замка испред којег малени Артур држи мач забоден у камен. Иза рамена је његова сова, а крај замка стоји стари чаробњак Мерлин. После те прве слике следе још три различите слике, а звончић на плочи опомене када се следећа страна отвара. Окрени страну када Звончица зазвони. Дивни глас са плоче прича бајку, седиш и гледаш слике. Ту је негде сакривена и зла чаробница мадам Мим. На следећој страни нови део приче, на последњој страни дечак који извлачи мач из камена.
Софији се разиграло срце сећањем на сопствено детињство.
Нашла је стари грамофон од обрађеног дрвета и ставила га на другу троношку коју је извукла иза кутија, убацила је гајтан у утикач и ставила грамофонску плочу да прича бајку и свира бајковиту музику. Расколпила је прву слику са замком и Артуром.
Када је спустила звучник на под, однекуд се докотрља прозирна лоптица скочица, испуњена светлуцавим штрасом.
„Ја сам је бацио”, потрча Артур за лоптицом мали попут Барби лутке, одлепивши се од књиге. Био је сасвим пљоснат, леп, разигран, мрдајући и причајући папир, слика на картону која трчи.
„Заборавила си ме у тој кутији двадесет и пет година… Љут сам! Знаш ли ти колико је то пуно!?!”
„Знам… пуно. Боре око мојих очију ми говоре”, насмеја се Софија.
„А и тај мач више… прозивају ме целу вечност: То је тај, он је извадио мач… то је знак! Чуј знак, свашта… виђено је да је он краљ”, бесно је мрмљао док је тапкао лоптицу. Она је весело одскакала о под пресијавајући се и бацајући светлуцаве тачкице по целом тавану.
„Шта ти фали да будеш краљ, што не би био? Буди краљ”, одговори му Софија сада већ заинтересована, али не и изненађена појавом и причом љутог дечака од папира.
„Шта ми фали? Хахаха, много! Прво, не желим огроман камени замак, замак је хладан а ја сам жгољав, зимогрожљив. Овај мој папирни је сасвим довољан. Не могу да се играм са мојом совом. Када сам покушао да будем краљ није ми се свидело. Обукли су ме у нека силна смешна одела и ставили ми тешку златну круну на главу. Могла је глава да ми од ње отпадне. Сметала ми је чак и да размишљам. Онда слуге, трче око мене: хоћете ово, хоћете оно, идете овде, идете онде… Нисам више био сам ни секунд. А ти ме знаш ја волим природу, волим да се играм, да причам са мојом совом. И право да ти кажем, лепше се живи у овој картонској кући од бајке, мирније”.
„Недостајао си ми Артуре, ти си тако весео и причљив… а и ова дивна музика која свира”.
„Ха, овде је и вретено… ммм… немој случајно Ружицу да пустиш да му приђе… она је тако нежна, и ко је уопште смислио да тако финој девојци подметне вретено?! Свашта! А шта ће то бити да си ме се сетила и отворила моју бајку од картона?”
„Пошла сам да пронађем слике својих родитеља из младости… ту су негде. Желим да их покажем својој деци”.
„Имаш децу?! Јесу ли много мали?”
„Нису много, али су довољно мали да те заволе баш као и ја, иду у обданиште”.
„Мораш да им испричаш моју причу. Много више могу да науче од доброг чаробњака Мерлина, мене и моје сове, него у обданишту. Упознај нас…Ух, нестаје сунца! Када се зраци изгубе ја морам назад у књигу. Знам где је завежљај са сликама, показаћу ти”.
Артур одскакута до дрвеног сандука и весело узвикну, показујући целом шаком уз благи наклон.
„Овде”.
Другом руком је тапкао о под лоптицу скочицу која је светлуцала.
Био је у праву, у старом дрвеном сандуку налазила се гомила слика повезана широком гумицом.
„Како си знао… Ма, нема везе, није битно”, скидала је гумицу нестрпљиво.
„Чекај да видим и ја. Ово је твоја мајка… некад? Ово отац?”
„Да. Зар нису били лепи?”
„Али, Софија, твоја мајка је Трнова Ружица, а тата… па он је мој чаробњак Мерлин. Тако ми свега!”
Софија се насмеја: „Можда само личе.”
„Ма то су они, познајем их… Ух, нестаје сунца, губим снагу, мораћу назад.”
„Зар мораш?”, растужи се она, „Остани, још толико тога имам да ти кажем.”
„Вратићу се Софија. Види, лоптица више не светли, чаролија нестаје. Ја ћу се вратити у мој папирни свет, а ти, чувај лоптицу и чувај своју децу. Чувај ми Трнову Ружицу и Мерлина. Када пожелиш да ме видиш изађи на сунце и тапкај лоптицу, знаћу да ме тражиш. Али, постоји само један услов”, рече Артур, уђе у отворени картонски замак и ухвати се за мач. Поново је постао део слике, картон који ћути.
„Артуре, који услов?”, завапи Софија, али било је касно.
Када је сишла са тавана носила је у руци слике из младости својих родитеља. Другом руком је у џепу чврсто држала лоптицу скочицу, у жељи да је никада више не затури.
Ко зна, можда су то стварно они, размишљала је целе вечери, личе стварно. Можда је зато вретено на тавану.
Ујутру се пробудила са чврстим уверењем да ће у срцу заувек остати дете.
Била је сигурна да је то услов уз који лоптица скочица враћа Артура.
