Космички таласи гурали су напуштену свемирску станицу под именом 0058. Она је међу најстаријим свемирским постајама који су људи још давне 2160. године лансирали како би служила као истраживачка постаја Маглине Орион. Међутим, избијањем галактичког рата 2193. године, постаја је запуштена са све мањим бројем живих насељеника. Сада плута у непрестаној космичкој клими оштећена, запуштена…
Једног дана у даљини, појавио се мали свемирски брод који у себи има петочлану посаду која је дошла да истражи сектор. Скенирали су постају са далеким скенерима и видели да се у средини налази живи комплексни организам, па су из тог разлога одлучили да истраже дубље.
Капетан тог брода зове се Латош, стари Груднијац који је пред пензију, али се и даље добро држао, и његова десна рука Џорџ са Земље, који је био познат по његовој ефикасности и праведности. Такође, са њима је био пилот Пазур, млади и вредни Катоњац. Његова врста не користи очи, већ имају сет по три антене на свакој страни главе и са њима добијају прегршт информација. Последња два члана су Колина, која је са исте планете као и капетан, она је била искусна докторица, а најмлађа међу њима је била Алма пореклом из Шпаније. Она је ту на једногодишњој пракси, после које ће изабрати своју професију на свемирском броду.
Свемирски брод се приближио станици и цео тим је помоћу свемирских одела ушао у њу.
„Кисеоник и гравитација су и даље активни капетане!”, констатовала је Алма.
„У реду!”, довикнуо је капетан испод кациге. „Угасите кациге! Не свиђа ми се изглед и осећај овог места!”, довршио је мисао искусни вођа.
Грудијанци су били познати по њиховој веома израженој интуицији.
„Не свиђа Вам се дизајн прастаре и запуштене свемирске станице? Чудно, баш сам хтео овде да проведем одмор!”, викнуо је кроз смех Џорџ, док су остали били заокупирани скенирањем просторије.
„Капетане, иза ових врата се налази се ходник који води до лифта!”, довикнуо је Пазур из једног ћошка.
„Комплексни живот је хуманоид и налази се десет спратова испод овог!”, додала је Коталина.
Отворили су велика врата која су се налазила на крају просторије, која је деловала да је прављења да прима велики број људи и ствари. Иза врата се простирао велики ходник који је водио до малог лифта, који је предвиђен за два до три човека. Група је стала код лифта и одлучили су да ће прва група, која се састоји од Џорџа, Колине и Пазура, ићи лифтом, а капетан Латош и Алма ће ићи са следећим који се појави. Претпоставили су да има више лифтова који су у низу, и да силазе један после другог.
Први тим је ушао у лифт и кликнуо спрат 10, а други тим је чекао следећи. Алми је помало непријатно, пошто никада није остала насамо са капетаном, а ни њему није било ништа боље, само је то скривао.
Лифт се зауставио на осмом спрату, иако нико није кликнуо дугме за њега. Антене Пазура су се раштркале на све стране, па је викуно:
„Напоље брзо! СКАЧИТЕ!!!”.
Сви су већ следећег трена скочили на стомак изван лифта. Чули су само експлозију и како лифт пада.
„Ух, ово је било турбулентно… Надам се да су капетан и Алма добро”, рекао је Џорџ док је затресао главом и устајао.
„Капетане, јавите се! Овде Колина. Лифт је експлодирао и отпао… Капетане! Јавите се!”, али није било одговора.
„Колина, не брини се. Капетан и Алма су добро, барем тако показују скенери… Можда постоје сметње због којих не можемо да комуницирамо. Сада нам је приоритет да нађемо остатак тима и излаз одавде, а хуманоид је секундаран… Ова постаја је стара преко 200 година, може да се распадне у било ком трену”.
Остали су се сложили и кренули ка ужим вратима на којим је писало Хербаријум.
За то време, Алма је уредно притиснула дугме за десети спрат. Тражила је тему за разговор… Можда да га питам нешто око његове планете? Или да ли се радује пензији?… Не све су то глупа питања…
Лифт се полако спуштао, а Латош је имао чудан осећај, али је закључио да то долази од Алме. Удахнуо је па је питао:
„Како Вам се свиђа боравак са нама?”, погледао је и насмешио се.
„Много ми се свиђа!”, викнула је, па наставила мало смиреније, „Сви су добри према мени и могу баш доста да научим… Да ли су Вам моји резултати задовољавајући?”
„Наравно!”, одговорио је хладно и заповеднички стари капетан. Лифт је стао на дванаестом спрату, и исто као и првом тиму за длаку су искочили из експлодирајућег лифта. Исто тако су покушали да позову први тим, али безуспешно. Баш као и први тим су ушли у ужа врата на којима је писало Складиште А.
Хербаријум је пројектовао чудна очитавања на скенерима. Сваки скенер је очитавао другачије, чак и Пазур није могао тачно да опише шта се дешава. Када је ова просторија била у пуном цвату, овде су људи долазили да се одмарају и уживају у разноликом цвећу, дрвећу и инсектима које су красиле ову постају. Деца су се овим просторијама вијали, играли и сакривали се, а сада, преко 200 година је прошло и сада су остали празни тераријуми без ичега, као и разбацано смеће, побацани тањири и све што је било безвредно сакупљачима. Како су улазили све дубље у просторију, почели су да виђају кости, лобање и поцепане униформе на разне стране. Мада су убрзо схватили да то нису само тела од људи него и од других ванземаљаца који су пљачкали постају или барем покушали то. На неки бизаран начин, по остацима се могао видети напредак како технологије тако и оружја. Прво су биле само кости са повредама ватреног оружја, па полу-ласерског оружја, и онда на крају само црни обриси потпуно избрисане особе. Дошли су до краја просторија и налазила су се још једна уска врата која нису радила. Џорџ је отворио комадну палету и преспојио жице, док су Пазур и Каталина свом снагом дизали врата од пода. Успели су да отворе врата, али на њима није писало никакво обележје.
Скенере су угасили и вратили у џепове пошто су им свакако били бескорисни. Наоштрили су се опрезом и инутицијом, помало су се сви уздали у Пазурове способности. Полако су корачали и разгледали, све док Пазур није стао на плочник у средини који је поцрвенео и почео да се диже изнад земље. Сви су скочили у импровизовани заклон од остатака тераријума и подигли своје ласерске пиштоље. Коцка која се подигла скоро на сам врх просторије је са собом подигла још седам истих таквих и из њих су се стварали различити непријатељи. Из две коцке су излазили дронови који су летели по просторији, две коцке су правиле дрвене лутке са мешовитим ватреним оружијем, а остале три су правиле дрвене лутке са праисторијским оружијем попут мачева, копља итд…
„Према мојој процени, има их све укупно између 40 и 50 непријатеља”, шапнуо је Џорџ осталима.
Дронови су летели високо и испод себе су испаљивали црвени широки ласер са којим су скенирали просторију, а дрвене лутке су заузеле формацију, у којој су се поделили по различитим деловима просторије, која је била веома широка са пуно заклона, и складишних кутија. Коталина је показала прстом да има још један заклон испред са десне стране. За сада сви су стајали на позицијама осим дронова који су чешљали собу. Џорџ је у себи пролазио кроз све могуће сценарије напада и одбране, знао је да су ти дронови само сат који откуцава и да ће их пронаћи. Зној му се сливао низ слепоочнице и губиле у густој бради, а ласерски пиштољ је полако почео да клизи.
У међувремену, други тим је прошао кроз цело складиште, које су затекли у крајње очајном стању. Све што је имало било какву вредност је однешено или одваљено и украдено, око њих су биле разне кутије и контејнери који били препуни ствари у своје златно доба. Исто тако као и први тим полако су корачали, свесни неке прикривене опасности.
„Овде нешто не штима…”, рекао је капетан себи у браду.
Пришао је зиду собе на коме се налазио екран, који је раније служио да преглед робе и стања, и било је нешто чудно око њега. Није могао баш да схвати шта тачно, али нешто ту има…
„Алма, приђи молим те”.
Млади кадет је пришао на команду свог надређеног.
„Подеси свој скенер да прима инфрацрвена зрачења и упери га у овај екран. Сада само упери, а на мој знак ћеш укључити скенер.”
Алма је климнула главом и поступила по наређењу. Латош је стао код супротног зида и урадио исто као што је наредио кадету, а он је додатно узео свој ласерски пиштољ и уперио у једно од плафонских светала.
„На 3! 3… 2… Сад!”
Пиштољ је опалио и погодио је директно у светло, потом је настао бљесак због којег је Алма морала да затвори очи, али не и искусни капетан.
„Као што сам и мислио!”, рекао је одушевљено као неки луди научник. „Шта ти показује скенер?”
„Као да постоји неко колебање у око екрана, ништа не очитавам!”, рекла је збуњено Алма.
„Да, тако је и код мене, што значи само једно: да смо у симулацији… Односно, јесмо у просторији, али око просторије постоји омотач који пројектује холограм. Ови екрани су програмирани тако да се у случају праска светла емитују инфрацрвени зраци са којим би се укључили сигурносни системи. Међутим, наши скенери нису ништа приказали.”
„Зато нисмо ни могли да се јавимо првом тиму, јер су сметње вештачки направљене.”, закључила је она.
„Управо тако… Тако да нам остају две опције: Прва опција је да дођемо до краја симулације, а друга је да преоптеретимо систем.”
Џорџ и остали су се добро држали с обзиром на разлику у снази. Поткапетан је сам био у заклону и чувао остатак тима, док су њих двоје покушавали да се пробију до другог заклона. Дрвене лутке итекако знају да се боре, скачу, пуцају, примају ударце и не одустају докле год има нагона у њима.
„Пали су на 30!”, викнуо је Пазур док је пуцао у једног копљара.
Коталина је пуцала у дронове који лете, али они као да су имали штит, сваки пуцањ би се одбио у насумичну страну. Једино им остаје да се пробију до излазних врата, мада питање је да ли је и то спас за њих. Џорџ мора нешто да смисли…
Кроз главу су му пролазиле све вежбе и тактике са војних вежби, али за сада ништа, мораће као и до сада да импровизује. Видео је како се његов тим пробио до места које им је давало бољу позицију. Погледали су се и дали су знак међусобно. Брзо је прескочио свој заклон, трчао је и пуцао у дронове како би им привукао пажњу, а ово двоје су рањавали лутке. Дронови су убрзо уперили црвени ласер у њега, коначно му је синула идеја! Мачевалац је трчао према њему, а поткапетану је то одговарало. Када је био тренутак, скочио је, и са обе ноге је ударио у његове груди. Отео му је мач и забио га у груди, а лутка се само искључила, барем за сада, и даље држећи мач у једној руци а у другој пиштољ протрчао је поред Коталине и Пазура који нису престајали са паљбом. Дронови су били иза њега, спуштајући се како би га боље очитали, а Џорџ није посустајао. Имао је изврсну подршку, па је имао ослобођен пут за трчање.
„Још само мало”, помислио је док је дахтао.
Чуо је како се дронови приближавају. Сад све што је остало да уради јесте да се окрене и да свој ласерски пиштољ прободе мачем, тако прободен баци у вис како би дошло до електромагнетне експлозије која ће их комплетно угасити. Осетио је како га ласер гута и знао је да се ближи тренутак. Окренуо се, али уместо дронова није било ничега…
Налазили су се у мрачној соби у којој није било ничега. Коталина и Пазур су схватили како нису уопште ни пуцали… све време оружја су им била искључена… Није било ни дронова ни лутака ратника. Ништа. Само заборављена два века стара свемирска станица и мрак.
Латош и Алма, свесни да су у симулацији, наставили су даље. Изашли су из складишта, и пред њима се појавила дугачка узана просторија, више као ходник него просторија. Закорачили су и стали су на коцку која је постала црвена. Ласери су се појавили са свих страна, али исти ти ласери су трептали и изобличавали су се.
„Изгледа да смо заиста оптеретили симулацију”, рекла је Алма кроз осмех.
„Да, у праву си. Мора да су два тима превише за овај рачунар”, рекао је задовољно капетан. Ухватио је Алму за руку и потрчали су до излаза што су брже могли.
Просторија у коју су ушли је била мала, спирална и пуна светла, а на средини налазио се подијум на коме је стајао инкубатор са бебом. Пришли су ближе и видели да је то права људска беба. Алмин скенер је показао да је беба стара око три месеца.
„Где су ти родитељи, бебане?”, упитала је пискутавим гласом.
„ОДСТТТУПИТЕ ОД ИНКУБАТОРА!”, чуло се са леве стране собе. „ОДСТУПИТЕ! ОДСТУПИТЕ!”
Био је то робот који неким чудом и даље „жив”. Вукао је ногу и тетурао се док им је прилазио.
„Не желимо да јој наудимо”, рекао је нежно капетан. „Ми смо овде да јој помогнемо.”
„Ваша констатација је лажжжна”, пришао је скроз до подијума, а глас му је био слабашан као и он сам. На левој надлактици му фали комад метала па му из тог дела висе каблови, неки цели неки су прекинути. Лице му је полу-зарђало, а светлост иза очију и уста су једва треперили. Стао је наспрам инкубатора са то мало снаге што има.
„Нећете је уззети… ја сам програмиран да је штитим”, капетан и Алма су подигли руке и одаљили се пар корака од њега.
„Нећемо Вам наудити”, поновио је он. „Наши скенери на броду су показали да овде има неко живо биће, па смо дошли да направимо контакт или да помогнемо шта можемо!”
„Ми смо научници”, додао је кадет.
„Ви поседујете ласерско оружје, видддео сам… Годинамаа сам овде… У овој постаји је било толллико пуно живота, 1289 становника је овде било… Никаддда нисам разумео вашу расу, толико насиља и толико похлепе… Ово иза мене је последњи стааановник ове станице и ту сам да је заштитим! Створио сам холограме како би вас отерао, али нисам успео…”. Почео је да се тресе и варничи.
„Мислим да је укључио самоуништење… брзо трчи ка вратима”, наредио је капетан, па је брзо прошао поред робота и нежно узео бебу. Трчао је колико год су његове старе ноге то дозвољавале. Успео је да истрчи из собе и док су се врата затворила гледао је у робота који се вртео у круг. У последњем тренутку како су се врата затворила погледали су један у другог. Капетан му је климнуо главом у знак захвалности, а робот је застао на трен и као да би заплакао од среће што није био у праву. Цела постаја је на трен завибрирала од силине експлозије. Беба која је била чврсто у капетновом наручују је почела да плаче.
„Капетане!”, чуо се Џорџ док је дотрчавао са осталима из друге собе.
„Све ћу вам објаснити на броду.”, одговорио је задихано капетан, док је покушавао да смири своја клецајућа колена. Коталина је скенирала бебу и она је била перфектног здравља. Пажљиво ју је узела и нунала док није заспала.
Сви поново на окупу кренули су назад на свој брод, носећи са собом нови живот који ће одрастати у миру, далеко од ове запуштене станице 0058.
