Новогодишња журка на тргу… Сви певају, сви скакућу, јер је лепо и јер је хладно. Мирише на грејану ракију и пиво. На бини лудило, мењају се разнобојна светла једно за другим, мењају се певачи један за другим.
Испраћамо стару годину. Бацамо иза леђа све ружно, лепо пакујемо у светлуцаве пакетиће и везујемо црвеним машницама. Лепо ћемо понети са собом. Трг је препун људи и звукова, а Миња је сама, сама до неба. Нову годину испраћа сама иако је окружена другарима, нема ништа специјално што би запаковала и понела у нову.
Незајажљиви смо… потребно је једино здравље, рекао би неко. Шта траже од Нове године? Миња тражи више, жели више, жели да није сама у оволико лепоте, људи и музике. Жели љубав.
И онда, ниоткуд, неочекивано, из гомиле људи и очију – поглед. Дубок, топао, мек, до сржи. Осећа како јој струја пролази целим телом. Љубопитљиво урања у дубину топлих плавих мушких очију које је гледају и осећа мир, осећа осмех, осећа надолазећу љубав.
„Екстра је ова ствар.”, обраћају јој се плаве очи и греју је топлином.
„Обожавам је!”, узвраћа Миња и скакуће у ритму заједно са момком којег је сусрела у раздраганој гомили на тргу на дан дочека Нове године.
Није више ни хладно, нити је гужва, сусрет на веселом тргу постаје заљубљеност. Сусрет постаје Нова година.
