Гасе се боје. Ливада спава и сања топле летње дане и пој шева. Тихо је и мирно. Мирише на снег.
Тодор стоји на прозору своје празне куће у раму широм отвореног прозора, и милује природу погледом. Миле одавно нема. Одавно, пет година је сам и он и њихова лепа кућа, а успомене не бледе. Као да је ту. Сат на зиду куца као њено срце, њена кристална чаша светлуца, као да је малочас Милина рука опрала. Све и даље мирише на њу. Деца су отишла у град да се рву са њим. Тамо има посла, тамо унуци иду у школе. Живот тамо тече даље, а Тодору је стао, и замрзнут је у тренутку у којем је Мила спустила главу у његово крило и заклопила очи.
Затворио је прозор и осмех се развукао по његовом уморном лицу. Хрпе снега почињу да падају са неба, сумрак је осветљен њиховом белином. У кући је хладњикаво, а напољу веје. Да ли ће овог Божића бити сам, пита се.
Седа у фотељу преко пута камина и покрива ноге топлим, црвеним ћебетом. Читаће новине.
После пар тренутака чује се нека бука испред куће, брујање аутомобила, галама.
„Тата, стигли смо!!! Овде чекамо Божић!”
„Деко, изненађење! Пада снег!”
У кућу улази његово троје деце, унуци, зетови, снаје… Кућа је одједном топла, сумрак је још светлији и лепши. Тодору је срце пуно љубави и зна, засигурно зна, породица је једино битна!
