Божићно откровење

Шести јануар, Бадње вече.

Било је загушљиво. Музика превише гласна, али ми није сметало. Прогурала сам се кроз гужву и села за шанк. Газда „Револта” је пришао да се поздрави и частио ме пићем. Шанкер је додао флашицу вишњиног вина и празну чашу из које ми је било помало гадно да пијем, па сам се одлучила за боцу. Климнула сам главом у знак захвалности, мада сам сигурна како од густине дима то није ни видео. Газда ми је правио друштво, и наручивао пића. Често сам се питала како не банкротира од толиког чашћавања. Бар се не сећам када сам последњи пут ја нешто платила. Површина шанка била је у црно-белом стрипу, можда Алан Форд, али не бих могла потврдити са сигурошћу, казала сам то јер је једини стрип који знам. Читала бих једно исто парче стрипа изнова и изнова док га барице вина не уквасе или док га не почнем видети дупло.

Изашла сам испред локала како бих телефонирала Саши. Нисам успевала да је добијем. Покушала сам поново. Звонило је. И даље ништа. Вратила сам се за шанк где ме чекала флашица вина од малине. Претпостављам да нису имали више вишње. Бацила сам поглед на врата и угледала је. Нешто другачије се примећивало у њеном држању и изразу лица. Поглед ми је био прикован за њу, прилазила је нервозно мом уобичајеном месту, и не погледавши ме, села поред. Носила је белу мајицу и тексас јакну са чијим је рукавима, повлачећи их нервозно, покушавала сакрити шаке. Шанкер је тражио још једну флашицу вина, али сам му прстом показала не, јер је и даље малолетна, а она ми је, сувих усана изговорила:

– Трудна сам.

Наслонила сам се лактовима на шанк и спустила лице у шаке.

– Шта ћемо да радимо, Саша?

– Да ћутимо.

– Да ћутимо?

– Да. Ја желим ово дете.

Конобар је додао још једну флашицу у низ.

– Ниси завршила средњу школу, шта је са тобом?

– Знам да ћу бити добра мајка. Тражим ти само једну ствар, Ева. Подржи ме шта год одлучим.

Испила сам седму флашицу вина и погледала у Сашу. У њене танке ручице, у њене још неразвијене груди, косу густу и дугу која је падала у таласима преко рамена и најзад, када се окренула ка мени, погледала у очи, одлучне, без мрве страха. Нисам могла изустити ништа, само климнух главом. Устала је од шанка, и отишла. Где, нисам знала. Остала сам за истом барском столицом до јутра, док нисмо остали само поређане флашице, газда и ја. Кад је заспао за шанком, пришла сам и покрила га јакном. Пошла сам кући. Нисам знала треба ли позвати Магдалену и обавестити је. Ипак јој је мајка. Није био тренутак да размишљам о нашим несугласицама.

Ушла сам у стан. И мушице су се почеле скупљати колико дуго нисам чистила ништа. Пиксла пуна пикаваца, полупразне чаше бурбона на столу шириле су смрад. Једва сам живела у том хаосу, али нисам имала снаге да поводом њега нешто учиним. Болео ме сваки комад прашине, али ме је читаво тело болело више. Села сам на кауч и телефонирала Магдалени.

– Хало?

– Здраво, тетка…

– Ева?

– Можеш ли да дођеш?

– Код тебе?

– Да, код мене. Морамо одмах разговарати.

Спустила сам слушалицу и ухватила се за главу. Нисам се померала док се није огласило звоно. И даље нисам могла да устанем. Глава и ноге су ми биле тешке. Позвонила је још једном. Није било простора за премишљање. Било је готово оног тренутка када сам окренула број. Коначно сам се упутила ка вратима. Откључала сам и отворила. Ушла је без речи, села и дубоко удахнула.

– Откад нисам била овде, прошло је толико времена…

Ништа на то нисам одговорила. Можда би било природно осећати кривицу јер сам јој забранила да више икада крочи у овај стан. Нисам је осећала. То су били очајнички покушаји да сачувам свој мир. Мир у хаосу, али ипак мир. Сада сам га сама рушила. Посматрала сам тетку како се окреће око себе и како неко време седи тако, изгубљена у успоменама, у прошлости, вероватно оживљавајући сваки кутак салона, покушавајући да призове мирисе, светлост и смех. А у стану је владала дубока тишина. И мада окачен, сат изнад дрвене полице одавно више не ради, па ни казаљке нису реметиле безгласје.

– Магдалена…

Погледала ме као да сам је нагло пробудила.

– Саша је трудна.

Деловало је као да сам је ударила песницом. Чврсто је затворила очи, онда их отворила, можда у нади да ће се пробудити из ноћне море. Одмакнувши се лагано са наслона столице, полако сам јој до руку гурала чашу вискија коју сам насула, не скидавши поглед са тог лица преплављеног ужасом. Узела је чашу и отпила велики гутљај. Морала је знати како је не зовем у шест ујутру на помирење и причу о лепим временима. Исто тако, сигурна сам да није очекивала ни овај немилосрдан начин саопштавања једне такве вести. Устала је са столице, огрнула јакну наопако, па се упутила ка вратма. Остала сам непомична и мирна. Наслоњене браде на шаку, гледала сам је. Било је нечег фасцинантног у њеном немиру тог тренутка.

– А ти, јеси ли добро, питала је.

Обрве су се саме подигле од изненађења јер, питање ме је збунило, можда чак и одушевило. Кад би се загледала, могла би на левој страни мојих усана приметити нешто налик осмеху. Климнула сам главом и руком показала на врата, дајући јој до знања да треба да крене. Након што је изашла, обрнула сам кључ два пута. Није било поздрава. Саша ми није ни пала на памет.

Четрнаести јануар.

Чим смо ушле у њихову кућу, Саша је са преосталом снагом пошла у собу. Ишла сам иза ње, док се тетурала с ноге на ногу, бледа као мртвац, увела. Селе смо на кревет, почела је тихо да плаче. Ухватила сам је за руку, а њени су се јецаји претворили у крике.

– Саша, обећавам ти да ћемо преживети ово. Обећавам.

Плакала сам и ја са њом, дајући обећања која вероватно нису била могућа. Што је јаче вриштала од бола, мени су сузе више текле. Грлила сам је снажно како не би устала и почела рушити, разбијати и ломити, јер чинило се у том тренутку, могла је цео град растргнути зубима. Након опаке тишине, док је скупљала ваздух за нове урлике, могла сам ухватити тај празан поглед, у коме није остала ни једна емоција према Магдалени. Ни према мени. Кроз отшкринута врата погледала сам у Магдаленином правцу, седела је у фотељи, поред свог трећег, дебелог мужа. Пушила је цигарету, погледа упртог у мене.

– Извини Саша… Извини. Боли као да се и мени десило.

Није одговорила ништа, а можда су ове речи из мојих уста ипак биле поприлично лицемерне. Ту смо сада, због мојих речи. Напакостила сам Саши, том бићу, себи, али не и Магдалени. Она није осећала ништа.

Петнаести јануар.

Ко смо били ми да се играмо Бога? Ко сам била ја? Како да сперем са себе ову гадост и прљавштину? Није остала ни мрва оног мира који сам себично чувала. За који сам се борила грчевито, забранивши улаз у свој живот свима. Свима, сем Саши. Ушла сам у каду са намером да сперем притисак који се таложио. Да вода однесе тежину са груди. Стајавши тако, приметила сам како се он само шири, попут бића које је дуго чучало ту, гладно, и сада прождире. Хранило се прво плућима, а када нисам могла више да дишем, главом. Кад нисам могла више да мислим, стомаком. А када више нисам могла сварити помисао да сам немоћна, затворила сам очи и пустила хладну воду да тече. Притисак се повлачио. Повлачио се прво преко ногу, па руку, чела и стомака док се напослетку није вратио до груди где је утихнуо. Угасила сам воду и изашла из каде. Стала сам на плочице, испред огледала. Усне су ми биле модре. Вода се цедила низ лице и тело. На неки начин, осећала сам мучнину од саме себе. Огрнула сам баде-мантил и изашла из купатила. И даље мокра, легла сам у кревет и осетила како беспомоћност заједно са питањем: „А шта сад?”, полако наступа. Сад… ништа… Нема опције која би у овом тренутку постала решење.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Фолклорни хорор

Водењак

Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки

Настави...
Егзистенцијалистички хорор

Сигурно сам мртав

Кад сам, најзад, хтио да се пробудим, схватио сам да немам ту моћ. Свуда око мене мрак, не могу да

Настави...

Обавештења о конкурсима