Носила сам њене чарапе те зиме, када је мраз сликао по стакленим вратима гостињске собе, у којој смо спавали. Грејао нас је само јорган и безгранична љубав која је владала у породичној задрузи.
Очи су нам биле рано отворене, а уши начуљене да чујемо пуцкетање ватре у соби, која се звала дневна, а била је и кухиња и трпезарија. Најосетљивији је био нос јер га је голицао оштар мирис дима, изашлог из Смедеревца, иако је био очишћен уочи Бадње вечери. Ватра је била заложена. Требало је што пре искочити из постеље и у чарапама отрчати до прага спољних врата. Журили смо да што пре откинемо гранчицу са бадњака којег су деда и отац донели из шуме и оставили испред куће. Наше мале руке су кидале храстове гране и круниле лишће које је падало на залеђени бетон веранде.
На мајчином лицу је сијала радост уочи сваког празника, а нарочито за Божић. Као права домаћица имала је препасану нову кецељу, јер је био обичај поновити се за тај дан.
И сада, за Божић обувам вунене чарапе, иако у кући више није хладно. Али, оне из мог детињства су биле мекше и топлије. Сада, моји унуци уносе бадњак, али у мојим очима не могу да виде сјај, љубав и срећу које су блистале у очима моје мајке, пред божићне празнике.
Променила се времена. А и људи.
