Моје радости су одувек биле тихе. Да Нова година добије своја светлуцава обележја у виду лампица, звездица, ирваса, пахуља, старала се сестра. А када је сестра своје године детета нанизала у ниску младе девојке и преселила празничне радости у клубове и на тргове, и новогодишња бука је отишла за њом. У кући је остао тек покоји чупави, светлуцави украс да лелуја на прозору, виси са лустера или извири са каквог другог необичног места отресајући иглице. Уследиле су године оскудног украшавања и обилатог усисавања.
У очима будуће мајке свет се преобликује као да је од пластелина, а листа приоритета доживљава преврат. У преврату мојих вредности јелка од два метра је одједном избила на врх. Уз њу су дошле и две торбе пуне украса. Детиња радост, која је изостала у мом помало сетном и меланхоличном детињству, улила се тада у мене кроз пупчану врпцу којом смо биле спојене моја ћерка и ја.
Данас, на Светог Николу, заштитника деце и морепловаца, отпочиње наше заједничко новогодишње украшавање. Ручице двогодишњег детета довољно су спретне да закаче покоји украс и да залепе Деда Мраза на прозор. Већ чујем питање следеће године: „Мама, да ли Деда Мраз постоји?” Да ли оживљавати илузију која ће бити срушена? Неретко су најчвршћа веровања заснована на илузијама. А ко може поуздано да устврди да Деда Мраз не постоји? Бајке које тако дуго одолевају времену већ су дубоко испреплетане са реалношћу. Новогодишња бајка није лош почетак да чуда уђу у живот детета.
