Залутао је у свет идиле. Није могао да верује шта му се коначно дешава након свих немилих, стресом испуњених, догађаја који су га у прошлости пратили и осакатили га заувек духовно.
Десило се да му се посрећила игра на срећу. Уложио је у тикет последње паре што су звецкале у џепу, једине преостале након луде ноћи проведене у казину, у коцки. Ишао је само као пратња познанику који је наваљивао да му се придружи, а када се већ нашао у таквом друштву, пожелео је да окуша срећу и сам. На несрећу, пошао је са целом, тек примљеном платом и планом да рачуне плати после, не слутећи да ће му кобна ноћ однети не само новац, већ и скупоцени сат са руке. Неискусан у том послу, нашавши се међу ветеранима коцкарске науке, није ни трепнуо, а већ је био без половине понетог новца. Могао је бар тада да стане, да не улази у већи глиб, и теже проблеме, али не, вукло га је да настави. Ни други се нису повлачили да му дају пример. Неко га је оштро закачио руком и загребао по лицу ноктом. Могла је избити туча. Срећом, на кратко, није. Скинуо је папирном марамицом неколико капи крви које су се појавиле из свеже ране. Помислио је да је могао и горе да прође. Заврте се точак. И још који пут. Све до празног џепа. Његовог. Све до тих металних новчића којима ће касније купити срећку за срећнији живот. Некако баш у време те, за њега последње игре, нестало је струје. Светла су утихнула и настао је неприродан мрак. Као код међугенерацијских сукоба, ускоро су настале чарке, и невероватан метеж. Ко је ту шта радио није се могло уочити. Тек повремено би неко засјао својим мобилним телефоном отпорним на падове, најновије генерације, или упаљачем, и намах си могао да „ухватиш” делиће новонастале атмосфере у којој су „жабе јеле комарце” у јединствном „резервату”. То је најприближније како би описао метеж који је имао у себи и елементе панике које је уочио код једног броја присутних. Сам се чудио како се нису укључили агрегати, и стуја вратила, јер у тим кратким тренуцима вике и свеопштег померања, нико се од особља није огласио, а већина је готово панично похрлила у правцу излаза. Није прошло много времена од самог нестанка струје када се појавио дим што је у просторију несметано куљао из суседног кафића и постајао све гушћи испуњавајући је до плафона. Тек тад је било јасно да је струја намерно искључена да не би дошло до још веће штете. И постало је очигледно и најзагриженијима да се ту више ни једног момента не може остати. Јаук! Врисак све продорнији. Једни преко других, јер баш је било посећено те вечери уочи Нове године. Или су сви хтели да своје пороке оставе у старој и више им се не враћају, или су се једноставно понадали да ће зарадити велику цифру и добро, у гала стилу, се провести макар те важне ноћи. Јунак приче само је био присутан, још мало па „ни крив ни дужан”. Без икаквог негативног досијеа. Уплетен као мува у паукову мрежу.
* * *
На другој страни града, у изнајмљеном стану, једна млада жена, трудница у поодмаклој трудноћи, постављала је вечеру својој маленој двоипогодишњој ћерки. Отпочео је ритуал пред стављање у креветац. Још само кратка прича и склапање окица. Заспаће пре него се тата појави на вратима. Пре него је пољуби за лаку ноћ, само ће мама, након нестварних бајковитих ликова којом је прошета, рећи: „Мирно спавај малена”.
* * *
Расплет драме у коцкарници, након некаквог изненадног заглушујућег праска, и сирена које су се споља чуле и ујединиле полицијске патроле и ватрогасце на истом задатку, ближио се крају. Наш јунак, по систему „сви јунаци ником поникоше”, успео је да избегне униформисана лица, и уместо главним путем, свој мотор је без паљења гурао у супротном правцу од хотела, ка преосталом зеленилу парка. Надао се да ће заташкати своје присуство и дочепати се бициклистичке стазе и њом се упутити у правцу свог дома. Међутим, није све ишло глатко. У журби, да не би био примећен, зашао је и на зелену површину која му је задавала, премда је био снажне конституције, више проблема од равног асфалта. Наједном је јако запео и установио да је закачио нешто на земљи. Надао се да је само већи бусен преко кога је точак одбио да склизне. Најближа упаљена улична светиљка није му била од користи. Пришао је, сагао се и угледао мушкарца који на први поглед није давао знаке живота. Помислио је да је пијанац, неко ко те новогодишње вечери нема никог па је пригрлио мало више флашу, али уместо пића, на раздаљини од пар корака, била је омања локва крви. Мирисало је свеже. Воњ се стопио са свежином ноћног ваздуха. Уплашио се. С разлогом. Да ли да опипа пулс, да ли да позове полицију која је ето, ту близу, пар корака брзог хода? Да ли… Али не, себично, превладао је страх за који, до тог трена, није био ни свестан да поседује у тој количини. Можда је и специфичност тамне ноћи у којој су се већ чуле слављеничке петарде које су по звуку исто тако могли бити и смртоносни меци испаљени из пиштоља, томе допринела. А и грижа савести што уместо да кући односи плату и добро расположење, однеће само изврнуте празне џепове. Ништа ни да под јелку стави, да поклон у виду играчке ћеркица затекне следећег јутра, нове, надом обојене године.
Одлучи у трену. Отићи ће да купи срећку не би ли се искупио. Тек толико преосталог новца има. Правиће се да се ништа од доживљеног ове вечери њему није догодило. Баш ништа од тога. Ни жетони, ни крв непознатог човека. Можда ће и тај несрећник сутра да има бољи дан. Срећа те зима није хладна, снег још није ни близу, метеоролози га нису најавили, трава је још увек жуто-зелена. Па, ево и он је само у краткој мото јакни.
Сад је већ употребио сву своју снагу да мотор потера даље, и без страха, упали га и одвезе се. Баш као да му се ништа неуобичајено није десило. Као да је тек филм одлгедао и изашао пун утисака из биоскопа. Успео је да, на једином месту које је још радило, успут купи срећку и већ се пео степеницама до другог спрата, немајући стрпљења да сачека лифт, вештачки на лице смештајући осмех оправдања.
Дочекала су га закључана врата. И мрак. Жена не би требало да спава, а не отвара му?! Дуже није хтео да звони да не буди ћерку. Покуцао је. Три пута. Нигде одговора. Не чује никакав звук изнутра. Баш када је почео да се брине, у зграду улетеше два снажна момка и упутише се њиховим вратима. Презиме није било истакнуто. Прођоше поред њега, као да га не примећују, развалише врата, а он, као у трансу уђе за њима. Испоставиће се да је касно дошао. Бар минутима бројано. Са кухињске терасе супруга је, чувши мотор, донела одлуку. Кобну. Бацила се на бетон и на месту остала мртва. Пошто се налазила у посебном емотивном стању, које трудноћа собом носи, празнину коју је осетила у себи чекајући тих дванаест сати као мору, а не као спас, прекратила је одбројавање на најгори могући начин, за њу, за ћерку, за будућност зачетог детета које тим дежурних доктора није успео да спаси.
Наша мета интересовања, од боли изобличене физиономије, се сусрео са три смрти те вечери. Ону прву морао је да правда и на полиграфу, јер је кап његове крви, из огреботине на лицу, доспела на тело нађеног несрећника па су га повезали са пљачком и злочином. Ове друге две, које је свакако могао спречити својим примеренијим понашањем пратиће га довека. Посебно га је погодило што су секунде биле у питању, што је супруга одабрала да се практично пред њим баци у смрт, а он је долазио са тикетом који му се новчано посрећио. Једино што му је промакао тренутак злокобног чина и судбински му није дата могућност да самоубиство предухитри, да својим снажним рукама задржи вољено тело чији је ум начас залутао у лудило.
Те тамне зимске ноћи се више није славио живот, испречила се смрт.
* * *
Ево нашег јунака, неважно како се зове, сигурно је само да није Срећко, променио је и име и презиме, и место боравка. Баш тим редом. Није могао да живи више с тим идентитетом. А ни с осудом околине. У њеним очима био је сурови убица какви се држе у најбоље чуванин затворима, безосећајни убица на даљину, готово са даљинским управљачем, убица с предумишљајем, а да никога није ударио, а и зарекао се и да неће. Своју неодољиву девојчицу добро васпитава, она на то лепо реагује и, сигурно је, неће памтити немио догађај када је изгубила своју драгу маму и још нерођеног брата. Никога тако блиског рода и неће имати јер јој је тата обећао да се више неће женити. Није га питала зашто.
„Лепршавице, дођи да ти читам бајку. Не смеш заборавити матерњи језик.”
„Али тата, ја сам то прерасла.”
