Моје име је Џон Волмсли. Ја сам инжењер аеронаутике и капетан I класе у космичким снагама УСН-а[1]. Ја сам оно што се последњих година, а све од Великог Открића, назива елитним космонаутом-истраживачем. Ја сам узор милионима људи. И ја сам мртав човек. Барем ћу то бити за тачно… (намештам штоперицу) тридесет минута.
Како знам да ћу бити мртав, да ћу умрети, бацити кашику, отићи Богу пред истину, како вам већ драго, и то у тако прецизном временском оквиру?
Врло лако. Посао космонаута је пре свега једна прецизна и осетљива работа. Свака активност, сваки чин, извршава се по унапред прецизно и детаљно смишљеном плану. Разлог за то лежи у пукој негостољубивости свемира за припаднике наше врсте. Припаднике било које врсте додао бих (и тиме жестоко изнервирао и разочарао све оне који сматрају да су Узвишени, тај несумњиво најузбудљивији производ Великог Открића, управо раса која може природно опстати и напредовати у свемиру).
Другим речима, свемир нас не жели. Свемир не жели да путујемо његовим стазама светлости, не жели да откријемо његове тајне. Ако нешто и жели, то је да нас убије, смањи ентропију и врати у прах из којег смо потекли.
Управо тако ја знам да ћу умрети. Пустићу свемир да ми то учини, да ме усмрти, хладно и безосећајно, уистину како другачије? Јер у свемиру нема ваздуха, оног који нам је неопходан за живот. Довољно је значи остати без њега, без те глупаво једноставне мешавине гаса (заправо без кисеоника, кисеоник је тај који нам је заиста неопходан, али добро, да не цепидлачимо) и смрт ће доћи, непозвано и сигурно. Сигурно као… па као смрт. У мом случају, међутим, смрт је била призвана. Дакако.
Мисли ми ремети пристизање сигнала са ком-уређаја.
„Хеј Џоне, овде Хенеси, како иде друже? Јеси ли спреман за тај судбоносни тренутак, ха?”
Ја схватам да се приближавам „коридору”. Инструкције Узвишених биле су јасне. Један ‘човек свемира’ мора изаћи из ‘небеског возила’ и ући у ‘коридор’, тај нестални енергетски сноп на домаку планете X18Зе-40, у звезданом систему Алфа Кентаури, чију суштину никако нисмо разумевали. Сноп је Одабраног водио на површину планете где смо деценијама раније открили ванземаљски извор енергије. Извор порука. Ја сам био тај. Одабрани. Одабрани путник. Човек свемира. А створитеље енергетских структура које одашиљу све сложеније и смисленије поруке прозвали смо Узвишенима.
Како маштовито, зар не?
„Гледај, не бих да ти стварам притисак, али, упознати Узвишене, схватити њихову суштину… боже, волео бих да сам на твом месту, знаш? Хоћу да кажем, сви смо уз тебе, ти си представник читаве јебене људске расе, човечанства… само се држи, буди оно што јеси, херој, буди херој до краја!”
„Хвала ти Хен. Ценим то.” – одговарам суздржано, у мом ноншалантно-флегматичном фазону на који сам их навикао.
Боже, каква смејурија.
„Поздрави екипу.” – додајем. „Испричаћу вам све, кад се будем вратио.” – суздржавам се да ми из уста не излети цијук.
Усне му се безгласно цере у предвиђању изненађења које их ускоро очекује. Заправо, требало би да већ сада…
„Хеј, Џоне, уф, опет ја, али јављају се неке ситне техничке, хмм… нелогичности, које потичу са твоје опреме. Можеш ли да провериш?” – чујем забринутост у његовом гласу, јасно као дан.
Да ли је управо употребио реч „нелогичност”?! Боже, какав тупан.
„Важи Хен. О чему се ради? Није ништа озбиљно, надам се?” – стискам усне.
“Не, не, па у ствари нисмо сигурни… Гледај, провери очитавања са танка са кисеоником. Наши монитори кажу да… паа, да долази до некаквог мањег цурења, али, мислим, то не би требало да је могуће.” – изговара не претерано убеђен у своје речи.
Мало цурење, моје дупе.
„Ох Боже. Океј Хен. Мислим, дај ми минут, важи?”
Кратки поглед на штоперицу: 24 мин и 12 сек.
Не одуговлачим али и не журим претерано. Ноншалантно-флегматични Волмсли.
„Хеј Хеј, уф, овде има нечег! Мислим, заиста има цурења. Како се то десило?” – покушавам да звучим што је озбиљније могуће.
„О не, забога друже, чекај не паничи, смислићемо нешто засигурно, већ смишљамо то јест, само ти…” – веза се прекида. Преузима је друга особа.
„Волмсли? Шта се дођавола дешава?” – строги сумњичави глас.
„Не знам. Ви мени реците мајоре. Да ли сам у опасности?” – умирем да ставим руку преко уста, али у оделу, космонаутском оклопу, том витешком оделу блиставе сутрашњице, то није могуће.
Мајора-потпоручника, Силвију Ерновски, није тако лако преварити. Мораћу да будем опрезан. Крајње опрезан.
„Твој резервоар са кисеоником. Пушта. Немамо благу представу како је до тога могло да дође. Предвиђања кажу да ти је остало резерви гаса за нешто око двадесетак минута.” – мајор Силвија, вођа планетарне мисије са циљем остваривања првог контакта са напредном цивилизацијом енергонских бића, била је савршено јасна и искрена. Неки би рекли брутално искрена. Кладим се да сад многи гледају у њеном правцу са мрштењем.
То ми је стварало нову дозу насладе у уму. Био је то бонус. Убити себе и притом натерати да та уштогљена кучка изгледа лоше.
„И… који је резервни план?” – упитао сам наивно, знајући свакако одговор унапред.
„Волмсли? Јебено га нема. Немамо резервни план. Ти то добро знаш. За двадесет минута или мање твоје залихе кисеоника ће се истрошити и ти ћеш…” – није успела да доврши логични след мисли.
Осетио сам разочарање.
Ооо, па ко се то нама разнежио?
„Ја ћу умрети мајоре. Зар не? Овде у свемиру. Сам.” Хтео сам да додам и напуштен али то би било превише мелодраматично. Не би било у мом фазону. Силвија је ионако већ била сумњичава.
Ове моје речи изазвале су тишину. Даћу им пар минута да се пресаберу у штабу. Следи им још лоших вести.
19 минута и 17 секунди.
Време је да вам објасним зашто сам то учинио. Зашто сам одлучио да себе притворно и издајнички убијем током најбитнијег догађаја у историји човечанства (тужно је што то није и најбитнији догађај у мојој личној историји. Да, заиста мислим да није.)?
Лагаћу ако вам кажем да сам просто био депресиван. (Ето, опет почињем једном лажи.) Био сам и то, да, али разлог је био истовремено и сложенији и приземнији, тривијалнији, ако ме разумете. Али не, наравно да ме не разумете.
Кратак поглед: 16 минута и 48 сек.
Пре поласка на мисију учинио сам нешто много лоше. Рецимо само да је у ту незгодну радњу било умешано једно малолетно лице, њен макро (или дечко, нисам био сигуран!), видео камера и гомила наркотика. Била је то класична замка, навлакуша, а ја наивна (и у своју одбрану – дрогирана… океј, то и није нека одбрана) жртва.
Пуштам да ми мисли оду до тог дана. До те сцене. Одвратно.
Укратко, био сам уцењен. Цену нисам желео да платим. Макро ми је запретио да ће инкриминишући и дегутантни видео материјал објавити овога истог дана за тачно… (погледао сам у штоперицу) 13 минута и 20-ак секунди. Своју смрт сам стога синхронизовао са осрамоћујућим догађајем. Умрети часном смрћу, то ми је био план и последња жеља. Гордост, један од библијских смртних грехова. Мој карактер ни тог зла није био поштеђен.
Још мало контемплирам, замишљам како се у штабу, на нашем матичном свемирском броду сад презнојавају покушавајући да спрече неизбежно.
Умрећу као херој. Али након тога… За 10 минута и 36 секунди видео ће се појавити у јавности. Бићу врло брзо постављен на стуб срама. Медији то обожавају. Да разапну славну личност. Нарочито ако ова има и води (привидно) беспрекоран живот. Зато сам ја био савршена мета. Космонаут-светац, тако су ме прозвали када су (тобоже случајно, јелте) открили да незанемарљиви део својих прихода дајем у добротворне сврхе. Још кад су сазнали да сам (опет подједнако лажно) усрдни верник, њиховом дивљењу није било краја.
Мора да сам пар минута био обузет својим мислима јер ни је штоперица показала још 6 минута и 5 секунди када ми је поново закрчао ком.
Дуго вам је требало проклетници.
„Џоне… ја, ја не знам шта да ти кажем… проклето ми је жао човече.”
„У реду је Хен. Дешава се.”
„Дешава се? За Бога милога, човече, како можеш бити тако смирен, ја, ја то никад не бих могао… (чујем неко комешање) пустите ме да се поздравим са човеком!”
„Хенеси…”
„Џоне Волмсли проклето сам поносан што сам те познавао! Човече, ти си легенда. Најбољи ког сам познавао! Читава планета плаче за тобом!”
„Хвала ти друже.”
Кшшш… гррр…
„Волмсли…” – по маскираним тону звука препознао сам да је отворила приватну линију – „зашто осећам да је ово само још једна твоја подвала?”
„Мајоре Силвија, заиста? Да ли је то твој начин да ми кажеш како ћу ти недостајати?”
„Јеби се Волмсли. Баш си морао да ми уништиш ово, а? А били смо тако близу.”
2 минута и 40 секунди.
„Да, тако проклето близу. Судбина је кучка мајоре. Једноставно, није ми било суђено. Није нам било суђено. Тајна Узвишених остаће неоткривена, барем још неко време. Можда ћете имати више среће са неким другим космонаутом.”
„Не сери Џоне. Знаш и сам да то нико други не може учинити. Нико ти није ни до колена.”
„Да ли ја то добро чујем? Да ли ме уши можда варају? Такав комплимент од надређеног, то још нисам доживео.”
Крећу ми сузе. Нервозно их бришем. Чујем шмрцање са друге стране. Почињем да осећам недостатак кисеоника. Вид ми се магли а плућа стежу. Или је то од чаролије тренутка?
Минут и десет. Јебени минут.
„Никад нисам био љубитељ сентиш растанака мајоре. Али.. уживао сам да служим под твојом командом. И… извини. Засрао сам.”
„О чему дођавола причаш? Није твоја кривица. Није ничија. Можда је тако најбоље. Можда је то воља Узвишених.”
„Нека буде тако мајоре.”
„Џоне, одувек сам веровала да си неопевани сероња и љигавац. Изгледа да сам погрешила, а?”
„Хмм… задржи ту мисао мајоре. Ух… време је… све теже причам…”
„Збогом Џоне. Нека те Узвишени приме у свој дом.”
[1] Уједињене светске нације – организација настала 2093. год по узору на Уједињене нације планете Земље. УСН под своје окриље прима и новоосноване државе орбита, колоније на Месецу и Марсу, и истраживачку корпо-нацију „Омега хоризонс“ у Сунчевом систему између Марсове и Јупитерове орбите.
