Отварам очи. Навала светлости чашћава ме истог трена реским болом. Смањујем чулне стимулусе на 30%. Истовремено изоштравам слику. Лежим под нагибом, на косини. Шта је оно што видим? Усковитлану пешчану средину боје сепије. Вртлог у мртвилу. Зар смо овде дошли да створимо нови живот?
Пажљиво окрећем главу. Чини се да је мој егзоскелет добрим делом сачуван. То су охрабрујуће вести. Десно од мене видим остатке слетне капсуле. Покушавам да је дозовем али радио-комуникације су мртве. Олуја која дивља око мене очигледно омета било какав пренос, чак и на малим раздаљинама.
То нису добре вести.
Ипак, из једне од непозваних подрутина јавља ми се сигнал. Нада! Нада да је све у реду. Ако сам ја успео да слетим засигурно је успео и неко други?
Нада?!
Нисам смео да дозволим себи такве мисли. Нада је могла бити варљива, натерати ме да донесем погрешне одлуке. Због шока које је претрпело моје киберорганско тело десило се то да су остаци хомосапијенске ирационалности изронили на површину.
Мора да је то у питању, да.
Ја их жустро гурам назад, у глиб неактивног. Ранији људи, наши преци, ниже подртутине називали су несвесним. Али ми, Људи новог доба, знамо боље. Свест је само илузија, преплет сигнала. Контролисани ток електрона. Баш као и све остало. Баш као и оно „несвесно”.
Пре него што се усудим да устанем, морам покренути секвенцу за калибрацију аутоимуног система и електро-метаболизма.
У том тренутку пали се аларм! Одело! Одело је покварено! Удар о површину ове планете довео је до пенетрације страног предмета у водове позади мојих леђа. Губим кисеоник! Имам још пола сата ваздуха и живота.
То је рђава вест.
Страх.
Још једна непризвана навала нижих осећања! Не, тако даље неће моћи.
Смири се. Смири се. Диши.
Али баш у томе лежи проблем. Све теже дишем.
Претражујем капсулу. У њој нема резервних танкова са кисеоником. Узимам комплет за успостављање живота. Кофер семена живота. Оно највредније што смо понели са умируће планете.
Постављам штоперицу. Још равно 29 минута и тридесет секунди до краја. До моје смрти. Крећем.
* * *
Опрема ће ме успоравати. Али морам је понети. То је свесна жртва. Није на мени да преживим. Моја мисија је да засадим семе живота на Траписту-1д[1] . Да би то урадио морам да пронађем остале.
Схватам да постоји тек мала шанса да ћу пронаћи било шта или било кога у том пешчаном свету ентропије. Још пет чланова мисије успело је да уђе у своје капсуле. Свако је понео нешто вредно. Између осталих и капетан.
Телом ми тада прострури нова плима нежељених импулса.
Туга?
Данас нисам сасвим свој. Да сам на броду био бих жестоко укорен. Вероватно и кажњен.
Крећем. Трудим се да трошим што мање кисеоника. То је тешко јер носим товар. Да ли да га оставим? Врели удар самокорекције укочио ми је мишиће.
Није на теби да преживиш. Твоје је да засадиш семе живота.
Не ходам дуже од десет минута када зачујем пиштање навигавионог уређаја. Неко се вратио на мрежу! На несталној мапи која се постепено гради са унутрашње стране визира видим неколико тачкица. Укључујем аудио канал.
„Упомоћ… ааааааах!”
„Алексе, да ли… кшшшш… молим те, нееее!”
„Кшшш… упом… боли, ја… кшшш…”
Моји другови, сапутници, вриште, дозивају помоћ. Не само то. Тачкице се гасе, једна по једна. Да ли ће ико преживети наше принудно слетање? питам се.
Јављање њихових координата сада ми међутим даје, какав-такав, избор. Морам пажљиво одлучити куда ћу кренути.
Неки од њих имају додатне резерве кисеоника. Код малог броја преживелих, тих нестално трепћућих тачкица, проверавам додатне информације. И заиста, субјект бр.5 (знам да је то Орсон, агротехничар трећег нивоа) има готово пун цилиндар на својим леђима! Његове резерве спасоносног гаса биће довољне за следећих пет часова!
Тада видим још нешто. Изненада ми се стеже у грудима од навале узбуђења.
Нових емоција?
Сигнал потиче од капетана нашег брода, вође наше мисије. Жива је! Додатне информације са њеног биотелеметра говоре ми да је озбиљно повређена. Њени кибернетски системи су спржени. Видим још нешто. Капетан са собом носи модул за проверу одрживости живота. Зовемо га „тест трудноће планете”. Мој комплет за успостављање живота не може радити без њега. Та два уређаја су комплементарна. Опрема коју носим има моћ да зачне живот. Њена одређује најповољнију локацију где се то може десити. Без њеног модула мој је бескористан.
„Анђела, да ли си у реду?”, питам је дахтаво.
„Алексе. Жив си.” То је равна констатација. Зар могу очекивати нешто друго?
„Слушај, долазим по тебе. Имам опрему којом ћу средити твоје импланте, преспојити спржена кола. Биће све у реду, видећеш!”
„Не! Не долази! Мораш ићи према залихама кисеоника. То је рационално решење. Прави избор.”
„Анђела ја…”
„То је наређење!”
Зна да морам послушати. Наш кибероргански спој направљен је тако да се наређење добијено од надређеног преводи у мождани импулс који шаље инструкције мишићима на извршење. Морам послушати.
Зашто онда то не чиним?
Падам на колена. У мом организму бесни олуја. Који аспект мога бића ће превладати? Кибернетски или органски? Синтетички или физиолошки?
Допуштам потиснутој архаичној подрутини да избије на површину уз провалу страшне боли. Брана је срушена; плима заборављених импулса загушује ми чула и ум.
Да ли је Анђела икад посумњала шта осећам према њој? Да ли зна колико ми значи?
„Алексе, подрутина хијерархије приказује грешку. Не могу ти издавати команде. Да ли је све у реду?”, пита хладно.
Гасим ком уређај. Проверавам штоперицу. Остаје ми свега седамнаест минута! Да ли ће то бити довољно?
* * *
Настављам жустро, гоњен паником. Пробијам се кроз пешчану олују вођен чистим осећањима.
Четири минута и четрдесет пет секунди пре истицања последњег молекула кисеоника из резерве угледам њено полегло тело, допола уроњено у песак.
Могу да је чујем, овог пута непосредно, својим ушима.
Прекорева ме и бесни.
„Шта си то учинио?! Прекршио си наређење! То је чин издаје!”
„Шшш сада. Ту сам. То се више не може променити.”
Поглед на њено измучено бледо лице испод вишеслојне поликациге заболи ме до самог средишта бића.
Следећа 2 минута и 13 секунди користим да средим њену уграђену кибертронику. Док вршим преправке стеже ме руком преко изолационог одела измучена тако обичним људским страхом. Страхом и надом.
„Алексе, шта нам је учинила ова планета?”, дрхти.
„Није крива планета. То смо ми. То смо одувек били ми.”
„Поново осећам прсте на ногама!”, кличе.
„Готово је. Требало би да си у реду. Преживећеш. Барем још неко време.”
„Да, али ти нећеш.” Остало ми је још мање од минуте. То знамо обоје.
„Није важно. Довољно ми је што сам те видео. Дотакао. Овај последњи пут.”
„Алексе, ја…” Гледа ме уплашено, рањиво. Коначно схвата! „Можемо поделити моје залихе!”
„Шшш. Не троши речи. Код тебе је модул за проверу живота. Искористи га. Пронађи место. Наш нови рај. Нови дом.”
Губим свест у маховима. Пожелим изненада да скинем кацигу. Ионако више није важно.
Капетан Анђела Стокли укључује гломазни уређај злокобног изгледа.
Још двадесет секунди. Хвата ме изненада за руке. Својим визиром додирује мој. То је најинтимнији чин у мом животу. Вреле сузе сливају јој се низ образе.
„Алексе, у неком другом животу…”
Десет, девет, осам…
Уређај за проверу живота пишти радосном фреквенцијом.
На њеном визиру излазе резултати прелиминарне провере. Пребацује их на заједнички канал.
То је чудо. Којим другим речима га могу описати? Састав атмосфере пронађене планете готово је идентичан земаљској, са изузетком нешто већег удела азота и значајних трагова угљен диоксида! Уз пасивне пречишћиваче можемо удисати ваздух Траписта!
Три, два, један… последњим остацима свести чујем сам једно: клик.
Скида ми кацигу. Затим и своју.
Падам на земљу и панично удишем. Гушим се, умирем, нестајем у ништавилу боје сепије.
А тада, нови налет живота стиже до мојих плућа, крви, до мозга. До свести.
Кисеоник је одувек значио живот, представљао његов предуслов колико и симбол. Тако је за врсту којој припадам. Јер ја сам човек; колико год кибертронике уградили у мене, уградили у нас, остајемо у својој суштини људи. Кисеоником покретана бића која живе за љубав.
Жив сам. Живи смо. Плачемо од среће, неспретно се грлимо. Коначно. После толико времена потиснуте чежње.
Олуја престаје. Пред нама се отвара небо новог света. Можемо да видимо километрима унаоколо. Налазимо се на врху платоа. У даљини видимо остале. Сви су мртви и беживотни. Боје сепије.
Сви, осим једног.
Његов врх је зелене боје. У читавом космосу зелено је боја живота. Зелено је боја кисеоника и наде. Тако је било од памтивека, на овој и свим другим планетама.
Смејемо се. Ја прилазим са жељом да је пољубим.
Окреће се ка мени и каже ми: „Хајде да зачнемо нови живот.”
1 Траппист-1д, једна од седам планета у систему звезде патуљка, Трапписта 1, која се налази 39 светлосних година далеко од Сунчевог система, у сазвежђу Водолије. Спектрометраски подаци указују да би неке од планета у систему Трапписта могле бити насељиве, односно наликовати Земљи по саставу атмосфере и садржају воде.
