Угледни научник Ларс Хансен изашао је из хеликоптера и стао на снијегом прекривено тло. За њим је изашла докторица биологије Естер Олсен из Копенхагена и доктор Оскар Вернер из научног института у Берлину.
Дан је био хладан, али такође и сунчан. Вријеме је било прилично лијепо. Чак и превише за ово подручје.
Налазили су се у арктичком појасу, на крајњем сјеверу Гренланда, те су овдје били у једном важној и хитној научној мисији. Хеликоптер их је довезао у истраживачку базу која се овдје налазила. У питању је био прилично велики комплекс смјештен усред ничега. Около по снијегу ходали су научници у дугим зимским капутима, помоћно особље, те разни други стручњаци који су овдје били потребни. Било му је интересантно што је примијетио и униформисане војнике који су се налазили распоређени свуда около.
Додуше, они су овдје и дошли војним хеликоптером. И дошли су на позив америчког научника Мајкла Моргана, а уз координацију пуковника Брауна из НАТО-а. Наводно, у питању је било нешто важно, а он и друго двоје његових колега нису имали појма о чему се радило.
Он је био геолог, Естер биолог, а Оскар хемичар. И сви су били међу најбољим на свијету у својим научним областима. А сада су били овдје, на овом необичном мјесту на крајњем сјеверу, на некој чудној и недефинисаној научној мисији.
„Добро дошли у научно-истраживачки центар Аурора”, срдачно им се обратио просиједи и дугокоси доктор Морган. Дочекао их је на главном улазу у централну зграду. „Драго ми је што сте успјели да дођете за тако кратко вријеме.”
„Искрено, нисмо ни имали неког избора. Пуковник Браун је био прилично убједљив. Рекао нам је да је у питању национална сигурност. Нисам сигуран тачно које нације, пошто смо овдје сви из различитих држава. Ја сам Норвежанин, Естер је Данкиња, Оскар је Нијемац, ти си Американац, а пуковник Браун је из Уједињеног Краљевства”, одвратио је Ларс.
„То би онда значило да је угрожена национална сигурност многих нација”, злокобним тоном укључио се пуковник. Био је прилично озбиљан и по свему судећи није се зезао. „Тачније речено, свих нација.”
„О чему то говорите? Како свих нација?”, збуњено је упитао доктор Вернер.
„Уђимо унутра. Све ће вам бити објашњено”, рекао је доктор Морган, те их повео унутар објекта.
Прошли су кроз кратки ходник, а затим ушли у велику и опремљену салу у којој су се налазиле рачунарске конзоле и велики монитори, те за којима су сједили научници у бијелим одијелима и нешто куцкали и радили. Атмосфера је била прилично жива. Свуда около су циркулисали научници и ужурбано су обављали некакве послове.
Њихов домаћин их је провео кроз просторију и затим их увео у собу која се налазила поред. Ту је био стаклени сто за који су сви посједали. Доктор Морган је узео таблет и нешто је куцкао на њему. Сви су чекали да им се обрати и објасни им због чега су доведени на ово необично мјесто и о каквој угрожености је говорио пуковник НАТО-а.
„Одмах ћу пријећи на ствар. Прије пет година, америчка влада је у сарадњи са још неколико влада различитих држава, а међу којима су и ваше владе, направила и ставила у функцију овај научно-истраживачки центар. Циљ је био да се прикупе тачни и потпуни параметри и све релевантне информације о брзини и обиму климатских промјена које су захватиле свијет”, озбиљним тоном говорио је амерички научник. „То је требало да буде једна свеобухватна анализа која би дала конкретне и прецизне податке о величини пријетње са којом се суочавамо, са свим могућим посљедицама, те са могућностима које имамо на располагању.”
„Добро је што су владе наших држава коначно озбиљно схватиле опасност од климатских промјена”, укључио се доктор Вернер. „И било је крајње вријеме за нечим таквим.”
„Вријеме је било давно. И то смо у овом процесу најзад схватили”, одвратио је доктор Морган. И даље је био веома озбиљан. „Установили смо да се промјене дешавају брже него што смо предвиђали, да су знатно већег обима и да ће имати прилично велике посљедице по планету.”
„То не звучи нимало добро”, добацила је плавокоса Естер.
„Чекајте, постаће још много горе. Ово није ништа у односу на то шта смо открили”, рекао је амерички научник. И тада се прилично узнемирио. У очима му је могао да види страх. „Са климатским промјенама као таквим се некако и можемо носити. Наравно, цијена ће бити огромна. Отапање леда на Арктику и на Антарктику довест ће до повећања нивоа воде у морима и океанима, потопиће се подручја уз обалу, значајно ће се промијенити географска слика планете и имаћемо пуно проблема и изазова. Међутим, то су изазови са којима се некако можемо носити.”
„А који су изазови са којима се не можемо носити?”, забринуто је упитао Ларс.
„То је ужас који смо пронашли испод леда у овом подручју Арктика”, озбиљним тоном рекао је амерички доктор. „То је нешто на што немамо одговор. Барем за сада.”
„О чему се ради?”, озбиљан је био и научник са берлинског научног института.
„Током наших истраживања које смо проводили на овом подручју сасвим случајно смо испод наслага снијега и леда открили нови облик живота. Нешто што до сада никада нисмо видјели”, рекао је доктор Морган. И сада је стварно дјеловао уплашено. „У питању су некакви инсекти, бубе, мале форме живота. Биле су залеђене огроман временски период. Али, невјероватно је, преживјеле су. Оне су у некаквој хибернацији и чим се лед почне отапати, чим се температура повећа, оне поново оживе.”
„То је невјероватно. И прилично импресивно. То је откриће стољећа!”, заинтересован је био Ларс.
„Не, није. То је катастрофа!”, нервозно је рекао Американац. „Оне су изузетно опасне. И изузетно издржљиве и прилагодљиве. Оне су паразити који користе друге форме живота. Такође и људе. Уђу у други организам, положе јаја, она се излегу и веома брзо расту, затим преузму читав организам, могу да утичу на њега, доводе га до агресивног понашања, попут бјеснила, и потом се шире даље, на сљедеће организме, и онда, након неког времена, потпуно одрасту, изједу све што могу у том организму, па потом напусте његову лешину и наставе даље, на сљедеће организме.”
„То ми све звучи мало претјерано”, закључио је Ларс. И с невјерицом је гледао у америчког доктора. „Тако нешто не постоји. Не може да постоји.”
„Знам како звучи, докторе Хансене. И знам шта може, а шта не може да постоји”, рекао је доктор Морган. „Али, ово постоји. Лично сам се увјерио у то. Та бића су ту, под нама, испод снијега и леда, и ускоро ће бити пробуђена због климатских промјена. Ми смо испитивали неколико тих буба у овој бази. И имали смо великих проблема. Изгубили смо седам наших људи због тога што су их бубе инфицирале. И видио сам ужас у који су се они претворили и тренутак када су се распали на комаде, а када су те бубе, та мала чудовишта, стотине тих бића, изашле из њихових тијела.”
„И замислите шта ће се десити када се сав овај лед отопи”, укључио се пуковник Браун. Био је смркнут и веома озбиљан. „Суочићемо се са глобалном катастрофом.”
„Неке од тих буба могу да лете, друге могу да роне и крећу се по води… оне могу без проблема да се рашире на све дијелове свијета. И да угрозе и само човјечанство”, узнемирен је био доктор Морган.
„Сигуран сам да их некако можемо убити. Па, убијмо их онда. Прије него што оживе испод леда и нападну нас”, енергично је рекао Ларс. Ова прича га је прилично узнемирила. Иако је све то дјеловало потпуно невјероватно, ипак су ова двојица тврдила супротно и несумњиво су истински били узнемирени због тога.
„Нисмо сигурни чиме. И не знамо колико тачно их има под земљом, те колико дубоко и под нама се протеже њихово станиште. Ако их покушамо убити ватром, односно напалмом или чак нуклеарним ударом, онда можда само уништимо дио њих, само врх леденог бријега, а све оне остале ослободимо одједном и прије времена. То би тек била катастрофа.”
„Зато сте вас троје овдје”, рекао је пуковник НАТО-а. „Позвали смо вас да у сарадњи са људима из центра Аурора пронађете начин како их најлакше уништити и како отклонити ову пријетњу. Немамо пуно времена. Лед се већ увелико топи на овом подручју. И плашим се да ће те бубе ускоро почети да се буде.”
Ларс је остао без текста. Као и ово двоје са којима је дошао. Ипак, након што су накратко слегли утиске, приступили су ономе због чега су и били овдје. Доктор Морган им је показао базу и дао им је увид у сва њихова истраживања. На располагању су имали најмодернију опрему и тимове научника који су им помагали. Ресурси су били неограничени, а они су само требали да пронађу начин да елиминишу или обуздају ову пријетњу.
И на томе су радили наредних седмица. Радили су напорно и исцрпно. Ништа нису жељели да препусте случају. Нису смјели да учине тако нешто. Увидом у читаву ову ствар, у документацију, налазе, снимке, те ухваћене и изоловане примјерке, и сами су имали прилику да се увјере у величину ове пријетње. Најгори сценарио је био пред њима. Био је реалан и веома ужасавајући.
Они су то морали да спријече. По сваку цијену.
„Ватра се показала као најдјелотворнија. Али, њу не смијемо користити”, рекао је Ларс на састанку којег су имали послије четири и по седмице истраживања. „Покушали смо небројено пуно комбинација разних отрова и хемијских елемената. Покушавали смо да им пронађемо слабу тачку и да је искористимо тако што ћемо то пустити у њихово станиште и ланчаном реакцијом их све уништити. Покушали смо да их заразимо нечим и да их све побијемо. Али, нисмо успјели у томе.”
„Зар та бића не реагују ни на шта?”, озбиљним тоном упитао је пуковник Браун.
„За сада не. Наставићемо са експериментима. Пронаћи ћемо неки начин. Али, за сада су се показала изузетно отпорним на све хемијске елементе, на све познате отрове, алергене, вирусе и бактерије. Та бића су невјероватна. Савршена. Као да су створена са једном јасном намјерном… а то је да уништавају све око себе, читаве планете и сав живот на њима. Као да су дизајниране са том сврхом. Савршене машине за убијање.”
„Сада већ претјерујеш, докторе Хансене. Не могу бити дизајниране. Ко их је дизајнирао? Бог? Ванземаљци? Неко трећи?”, с невјерицом је говорио амерички доктор.
„Не знам. Само нагађам. И само износим оно што сам до сада утврдио”, одвратио је Ларс. „И то је тако. Оне су заиста савршене по много чему.”
„Звучи као да им се дивиш, докторе Хансене”, констатовао је пуковник.
„Дивим се њиховом савршенству. Али, још више га се плашим. И зато намјеравам да се фокусирам и пронађем начин да их убијемо.”
Наредних дана су наставили са истраживањима. Наставили су на све могуће начине да открију како се та бића најлакше и најбезболније могу убити. Пролазиле су седмице, а са њима и мјесеци. И само су се вртјели у круг. Оне су биле невјероватно отпорне. И није било начина да их униште док су у фази хибернације. Могли су само да користе ватру и експлозије. И да тако ризикују да их не побије све, него да их дио и ослободе.
Прошло је више од годину дана од када су дошли у ову базу на сјеверу Гренланда. Правих и прихватљивих резултата није било. А имали су и додатни проблем. Поново је стизало љето на сјеверну полулопту. И оно је било рекордно топло. Необично лијепо вријеме се задржавало и у овим предјелима. И снијег се топио више него иначе.
И онда је наступила једна прилично ведра и топла ноћ након истог таквог дана. Он је био са Естер у лабораторији и проводио је нека додатна испитивања. Био је упоран. И није намјеравао да одустане од свега овога. Није смио то да учини.
А онда се зачула нека галама у ходнику. Отворио је врата и провирио напоље. Видио је доктора Моргана како хода према њему. Крварио је из рана на стомаку. И дјеловао је изгубљено.
„Оне су ту. Бубе су изашле из леда и инфицирале су неке од наших људи”, рекао је амерички доктор. Тек тада је примијетио да у руци држи пиштољ. „И мене су дохватиле. И ја сам инфициран тим проклетим паразитима.”
„Докторе Моргане, станите. Смислићемо нешто и ријешићемо све ово”, нервозно му је рекао Ларс.
„Касно је за све. Идите одавде. Нека бомбардују све ово напалм бомбама. Нека сравне читав Гренланд нуклеаркама. Једино то нам је преостало да учинимо”, рекао је амерички доктор. Потом је подигао пиштољ и пуцао себи у главу.
Ларс је био згрожен. Естер је истрчала за њим и панично је намјеравала да побјегне. Међутим, тада су из тијела доктора Моргана изашле ситне црне бубе. Било их је неколико десетина. Чак и више. Јурнуле су ходником према њима. Они су потрчали. Естер није имала среће. Пала је и маса тих буба јој је преплавило тијело.
Он је успио да изађе из зграде. Трчао је преко дворишта, а свуда око њега је био потпуни хаос. Људи су нападали људе. Они заражени, под контролом паразита, нападали су незаражене и ширили инфекцију на њих. Ларве су се преносиле путем тјелесних текућина. Пљувачком или крвљу. И лако су се преносиле приликом физичког контакта, угриза или нечега сличног.
Ларс је снимио и њемачког научника Оскара Вернера. И он је био заражен. Дјеловао је избезумљено и залијетао се на неке научнике који су очајнички покушавали да побјегну.
А онда је код хеликоптера снимио пуковника Брауна. Стајао је са групом војника и они су јуришним пушкама пуцали свуда около на заражене.
Одлучно је потрчао према њима.
„Не пуцајте! Добро сам!”, узвикнуо је и војници су му допустили да приђе.
„Морамо да идемо одавде. Све је готово. Већ сам јавио команди НАТО-а. Борбени авиони су на путу и ускоро ће уништити ово мјесто”, рекао је пуковник.
Ушли су у хеликоптер и брзо су се подигли у ваздух. Кроз прозоре је гледао хаос у дворишту око базе. Тамо је био масакр. И инфекција се веома брзо и незаустављиво ширила међу особљем.
Хеликоптер се удаљио од базе. Летјели су према југу. И већ је свитало. Сунце се подизало на истоку. Угледали су борбене авионе НАТО-а како пролијећу поред њих. Било их је јако пуно. Одлетјели су у смјеру базе. И недуго затим услиједиле су снажне експлозије које су протресле читаво ово подручје. Дјеловале су тако апокалиптично. Он и пуковник су гледали кроз прозор. Читав сјеверни хоризонт је горио. Напалм бомбе. Пуно њих.
„То је то. Надам се да смо успјели. И да смо побили те јебене бубе”, рекао је пуковник Браун. Био је видно забринут и нервозан.
„Ускоро ћемо сазнати”, одвратио је Ларс.
И сазнали су. Онда када се хоризонт зацрнио. То нису били борбени авиони. То нису били ни тамни облаци који су доносили олују. То је био рој. Огроман и готово бесконачан рој летећих инсеката који је јурио према хеликоптеру.
Било их је тако много. Докле код поглед сеже.
