„Ееј, шта радиш ту сам у ово доба ноћи?”, упита тридесетогодишњи мушкарац петнаестогодишњег младића који је сједио сам на крову зграде и замишљено гледао дубоко у ноћ. „Ало, теби говорим”, приђе му ближе и потапша га по рамену.
Младић се нагло окрену пут њега, вадећи слушалице из ушију и преплашено га погледавши.
„Последњи пут кад сам провјерио, није било забрањено изаћи на кров од сопствене зграде”, одговори му он неколико секунди касније. „А ко си ти? Не препознајем те, а опет си ми некако познат. Да нисмо можда комшије?”
Мушкарац се благо осмијехну. „Само ћу ти једно рећи, ниси сам.”
Петнаест година касније…
Давид је наизглед имао живот каквом су многи људи из његовог окружења заправо тежили. Породица, пријатељи, дуга веза, посао у струци, стан велике квадратуре који је сам стекао својим радом, најновији аутомобил, били су сегменти који су његов живот у очима других чинили савршеним. Међутим, ништа није било онако као што изгледа. Све што имам бих дао некоме само да се ријешим ове усамљености која ми не да мира већ годинама, често је помишљао. За некога ко се осјећао као да је сам на овом свијету, трудио се да не пропушта породична и пријатељска окупљања, надајући се да ће једног дана овај трули осјећај из њега нестати, међутим труд се увијек испостављао као узалудан. У глави су му увијек одзвањала питања: Како нико не провали? Зар толико добро глумим? Увијек би дошао до закључка да заправо никад никог није било довољно брига за његова осјећања. Чак ни његову дјевојку са којом је проводио највише времена. Питао се често када је овај осјећај у њему уопште и настао, иако је слутио о ком животном периоду се ради. Штавише, тај период је потиснуо дубоко у себи, у мрачној просторији својих успомена коју је константно држао под кључем, а кључ је крио чак и од самог себе. Проблем је постојао, не само у људима који су га окруживали, већ и у њему самом. За сопствену затвореност кривио би људе око себе, а на неки начин кривац би био и он сам. Кад год би му неко поставио питање: „Како си Давиде?”, одговарао би са: „Никад боље”, дубоко у себи убијеђен да питају само из пристојности.
Тог сунчаног септембарског јутра нешто је било другачије. Комета, чији је пролазак био најављен те исте вечери у минут до поноћи, Давиду је уливала наду. Присјећао се легенде коју су му његови баба и дјед препричавали док је још био дијете. Легенда каже да комета може да те врати назад у жељено вријеме, само мораш искрено да вјерујеш и да у тренутку проласка комете уз себе имаш нешто што те везује за тај период у који желиш да се вратиш, говорили су му. Одмах се сјетио свог старог дневника коjи је писао са својих петнаест година. Бољег пријатеља тада имао нисам, помисли он тужно. Данас је био дан када ће откључати врата у себи која је давно закључао и када ће поново бити тинејџер. Једном давно, била му је потребна подршка коју није могао наћи ни у једној особи у његовом окружењу тако да ће, уколико путовање кроз вријеме стварно буде могуће, а дубоко је вјеровао да хоће, посјетиће малог себе и упутиће му лијепе ријечи које ће му можда помоћи у том тренутку. Да неко зна да вјерује у путовање кроз вријеме са својих тридесет година, вјероватно би помислио да је зрео за лудницу. Али знао је да мора да покуша. Прилично сам сигуран да свака легенда која постоји има неке истине у себи, помишљао је. Гдје има дима, има и ватре, давно су стари рекли. Вечерас ће овај осјећај у мени нестати заувијек.
У једном тренутку у току дана, зазвонио му је мобилни телефон. Била је то његова дјевојка Ана.
„Љубави, гледамо ли се вечерас?”, упита га она.
„Имам нешто јако битно да завршим, тако да се видимо тек сјутра. Извини.”
„Могу ли да знам шта је у питању?”
Давид није знао шта да јој одговори на ово. Уколико јој каже да планира да путује кроз вријеме посматраће га као будалу и помислиће да је полудио. „Морам да се видим са другом ког нисам видио још од основне школе, дошао је у град па се неким чудом јавио. Не знам ни одакле му мој број телефона”, слага је он на брзину.
„Добро онда, лијеп провод вам желим. Немој много да пијеш, знаш да ти алкохол шкоди”, рече му она, са дозом разочараности у гласу која није могла проћи неопажено.
„Видимо се сјутра, љубим те”, рече јој Давид.
„Волим те”, рече му она, након чега Давид прекиде везу.
Непосредно прије поноћи, Давид је широм отворио прозор у својој спаваћој соби како би имао чист преглед на небески свод. Небо је било ведро и пуно звијезда, а мјесечина је сјајила као никада до сад. Цијела ноћ је дјеловала некако магично. Када је на небу угледао комету, Давид је затворио очи и држећи у рукама свој стари дневник, замислио да се налази испред зграде својих родитеља, петнаест година раније. Надам се да ће ово упалити, помисли, а затим и осјети изненадну промјену средине која га је натјерала да широм отвори очи. Не могу да вјерујем, ово је заиста упалило, одзвањало му је у глави, а на лицу му се појавио широк осмијех. Испред њега се налазила зграда у којој је провео цијело своје дјетињство и све је било баш онако као што памти.
Упутио се ка улазу зграде, укуцао њему добро познату лозинку, након чега су се улазна врата откључала. Ушао је у лифт и притиснуо дугме које је водило на последњи спрат. У једном тренутку је помислио да сања па се снажно уштинуо за руку, међутим буђења није било. Није сан, стварно је. Који ђаво? Помислио је како би могао да посјети своју породицу, јер је осјећао огромну носталгију за старим временима, када су још и његови баба и дјед били живи и живјели са њима у истом стану. Али било је већ касно и сви су већ били и поспали, а није хтио да их буди. Свакако је дошао овдје из других разлога. Када се лифт зауставио направио је искорак и видио да су врата која су водила на кров била одшкринута. Мислим да сам дошао баш у оно вријеме у које сам хтио, помисли. Изашао је на кров и погледом тражио једног дјечака, себе из млађих дана када га је угледао на једној страни како сједи на ивици.
„Ееј, шта радиш ту сам у ово доба ноћи?”, упита Давид петнаестогодишњег себе који је сједио сам на крову зграде и замишљено гледао дубоко у ноћ. „Ало, теби говорим”, приђе му ближе и потапша га по рамену.
Младић се нагло окрену пут њега, вадећи слушалице из ушију и преплашено га погледавши. „Последњи пут кад сам провјерио, није било забрањено изаћи на кров од сопствене зграде”, одговори му он неколико секунди касније. „А ко си ти? Не препознајем те, а опет си ми некако познат. Да нисмо можда комшије?”
Давид се благо осмијехну. „Само ћу ти једно рећи, ниси сам.”
„О чему ти то?”, упита га младић. „Знам да нисам, само размишљам о животу. Ко си ти уопште?”
„Ја сам ти”, одговори му Давид гледајући га равно у очи. „Из будућности.”
„Да, а ја сам диносаурус, из прошлости. Само сам еволуирао и добио људски облик”, рече му подругљиво младић смјешкајући се. „Не спрдај се са мном, него ми реци ко си и шта радиш овдје?”
„Ја сам мртав озбиљан”, одговори му Давид. „Покушај да ме тестираш и увјери се сам. Питај ме нешто што само ти знаш.”
Младић се замисли на тренутак. Је ли могуће да ја уопште размишљам да је ово што овај човјек говори уопште истина, упита се он. Путовање кроз вријеме, важи. „Гдје кријем свој дневник?”, ипак му постави питање.
„У последњој фиоци поред кревета, испод књига и свесака које чуваш још из основне школе”, одговори му Давид поносно као из топа.
Полако почињем да се плашим.
„Зашто ћутиш сад?”, упита га Давид. „Тражио си доказ, ето ти доказа. Прича наших бабе и дједа ме је довела овдје. Комета те може вратити назад у вријеме, сјећаш се?”
„Чекај, та легенда је заправо истинита?”, упита га задивљено млађи он. „Ма ово је немогуће…”
„Није немогуће, стојим управо испред тебе. Ово је шок и за мене, баш као и за тебе. Али мораш да ми вјерујеш.”
„Рецимо да си стварно путовао кроз вријеме, зашто си се вратио баш у овај период живота?”, упита га младић.
„Зато што знам како се осјећаш тренутно”, одговори му Давид. „И зато што је ова прекретница у твом животу утицала на то како се ја осјећам у свом времену. Да бих се осјећао боље, морам помоћи млађем себи да превазиђе своје проблеме, то јест теби.” О Боже, колико је ово заправо чудно. Никад ми нико неће повјеровати да се ово заправо догодило.
„А како се то осјећам?”, упита га младић изнервирано.
„Усамљено. Као да немаш никог у животу на кога можеш да се ослониш. Као да су те сви издали. Као да не постоји боље сјутра за тебе. Ја ћу ти рећи да постоји. То што су те пријатељи издали или што се често свађаш са породицом зато што мисле да знају шта је најбоље за тебе не значи апсолутно ништа. Завршиће се школа, живот ти неће зависити од те једне оцјене коју никако не можеш да поправиш. Дјевојака ће бити, није она једина. Упознаћеш нове људе врло брзо. Еееј, мораш да се тргнеш мало из тог ништавила. Није све тако црно, вјеруј ми. Кажем ти јер сам прошао све то и живио живот који ти тек треба да живиш.”
„Да, можда се осјећам усамљено. И да, можда сам тренутно несрећно заљубљен и мислим да нема боље. Што се породице тиче, надам се да ћу више научити лекцију. Не желим више да их нервирам. Али човјече, захвалан сам Богу на свему томе. Отворио ми је очи по питању многих ствари које желим да исправим у свом животу док сам још увијек млад. Не заслужују сви моју пажњу. Нису сви људи у мом животу добронамјерни. Постао сам свјестан кад су многе ствари у питању и зато морам да порадим мало на промјенама у свом животу. Овај осјећај усамљености ће проћи, знам да хоће.”
„Неће проћи. Имам информације из прве руке”, рече му Давид осмјехнувши се.
„Јеси ли се можда запитао да не постоји нешто у твом тренутном животу због чега си незадовољан?”, упита га младић.
„Ја да будем незадовољан? Постигао сам толико тога у животу са својих тридесет година. То јест, постигли смо…”
„Јеси ли сигуран?”, упита га младић дигнуте обрве.
Давид се у тренутку замисли. Посматрао је млађег себе како стоји испред њега. Размишљао је о свом животу и имао је осјећај да се вратио у исти онај моменат који је млађи он тренутно проживљавао. Преиспитивао је своје одлуке, своју љубав, свој тренутни посао, људе које је имао око себе.
„Слушај ме”, започе причу младић. „Написаћу ти једно писмо које ти можда помогне, а можда и не. Наћи ћеш га у нашем дневнику на последњој страници, уколико си га уопште сачувао. И уколико је ово уопште истинито, цијела ствар о путовању кроз вријеме. И даље сам мало скептичан.”
„Ја сам дошао теби да помогнем, а не ти мени”, одговори му Давид упутивши му поглед пун туге.
„Врати се тамо одакле си дошао”, рече му одлучно младић. „А ја сад силазим до своје собе да узмем дневник и хемијску у руке.”
„Стани”, викну му Давид. „Одувијек сам хтио да загрлим самог себе, сада је то коначно могуће.”
Млађи он му приђе и загрлише се, након чега се обојица насмијаше.
„Реци ми само, возим ли неко добро ауто у будућности?”, упита га младић.
„Од свих питања о твојој будућности, ти си питао баш то?”, одговори му питањем Давид кроз смијех. „Да, возиш. Само ћу ти то рећи.”
„Хвала на информацији, само ме то занимало”, узвикну младић. „А сада одох, драго ми је што смо попричали. Рекао бих ти да си дивна особа, али ваљда бих тада хвалио самог себе, а нисам нарцис тако да нећу.”
„Држи се мали”, промрља Давид и затвори очи. Осјетивши наглу промјену атмосфере, широм је отворио очи и опет се нашао у сопственој соби. Комета на небу више није била видљива, а он је у својим рукама опет држао дневник који је писао кад је био младић. Затворио је прозор јер је осјетио да је хладноћа од напоље почела да се настањује у његов животни простор и отворио је последњу страницу дневника на којој се магично стварао његов рукопис. Мали Давид ми шаље поруку, помисли он. Тресао се од узбуђења јер се и даље питао како је ово заправо могуће. Пустићу га да заврши, па ћу онда прочитати све одједном, одлучи он.
Након неког времена Давид опет отвори дневник, на чијој се последњој страници налазила исписана порука:
Драги будући ја,
капирам да нико никад не добије прилику да упозна будућег себе као што сам је ја добио и да писмо овакве тематике пишу ни не слутећи како будући они заправо изгледају и да ли су уопште живи. Ја сам добио прилику и захвалан сам Богу на томе. Знам да је наша комуникација могућа само у једном правцу и да на ово што пишем тренутно никада нећу добити одговор. Али макар знам да ћу га прочитати једног дана, баш као што га ти читаш сада и измамиће ми осмијех на лице, а можда ми и помогне на неки начин.
Не знам какав живот тренутно водиш и ко те све окружује, али знам да је боље да се осјећаш усамљено када знаш да си потпуно сам, него када си окружен људима који ти ту исту усамљеност подижу на виши ниво. Изађи из зоне комфора и ријеши се људи који те спутавају кроз живот. Никада не знаш кога можеш упознати. Сваки дан ти пружа нове прилике, али мораш их уочити и зграбити прије него што буде касно. Не нестају из живота ни пријатељи, а ни љубави, већ они што то никад нису ни били. Бог је велики и све види и сваког ти у животу шаље као лекцију. Када схватиш да је лекција научена, не враћаш се више на њу већ учиш неке нове. Размисли добро о свом животу јер никада није касно да промијениш ствари.
Моја будућност је тренутно у твојим рукама, немој да упрскаш. Шаљем пуно поздрава!
На који начин ово може да ми помогне, запита се Давид па упаде у размишљање. Сјетио се своје дјевојке Ане са којом је у вези још од четврте године средње школе па му у глави сину једна мисао по први пут у животу. Ова наша веза је заправо само навика, навикли смо једно на друго и мислимо да не можемо једно без другог. Јеботе, не памтим кад сам јој последњи пут рекао да је волим. Морам окончати ту везу чим прије. Сјетио се својих пријатеља који га се сјете само када им нешто треба и када су они у проблему. Кад год ја имам неки проблем, увијек је све то у мојој глави. Не морам више то да трпим. Сјетио се и свог посла који га је свакодневно гушио без обзира на то што му је струка уско везана за то. Од сјутра тражим нови посао, дефинитивно. Послушаћу млађег себе и изаћи из зоне комфора и ријешити се овог трулог осјећаја у себи. Сваки дан ми пружа нове прилике, а можда ћу баш сјутра наићи на ону која ће учинити да се коначно осјећам лијепо, као никада до сада.
