Божић, 2015, Скореновац, Србија
Њено велико срце пумпа црвенило у очи, попут фонтане љубави, док пакује поклоне најдражима – Тан-ти-дан-ти-да! – чујем је како пева. Нежно ме присиљава да не гледам – Тан-ти-дан-ти-да! – пакује поклон за мене.
Потом цела породица седа за ручак.
Окружена је онима за које је паковала. Како да седи у миру? Њен двадесетшестогодишњи ум, искрено дечји, види на масној површини златне супе њихове осмехе у моменту отварања поклона и она их кашиком спаја у – Тан-ти-дан-ти-да!
У брзини, случајно, или не, она увек упакује и своје срце у поклоне. Стога је и сада, у току ручка, она сва тамо под Божичним дрветом, њене очи – Божичне лампице. Једино су њена стопала овде, играју у ишчекивању – Тан-ти-дан-ти-да!
Она ужива у давању са истом страшћу с којом деца уживају у примању – Тан-ти-дан-ти-да!
