31. дец. 2015 – 1. јан. 2016, Златибор, Србија
Она и ја.
Уживамо у боци мађарског Муската, ушушкани у планинском хотелу, док гутамо кобасице ручне израде и лудујемо на концерту ручне израде, хоћу рећи – караокама.
Све ово ме чини исувише гласним и разиграним, попут бљештавог новогодишњег дрвцета, одевеног њеним и мојим рукама, које уз помоће друге боце вина, грчка Рецина, покреће собу у каледиоскоп ручне израде.
Ех, да, колачићи! Куцају да им отворимо прозор. И они су ручне израде!
Потом навлачимо неколико слојева новогодишње одеће и кроз неколико слојева борова и снега урањамо у светла новогодишњег концерта на планинском тргу. Тамо нас дочекују – хиљаде њих, хиљаде нас. Уживамо у сусрету, у балансу нас и њих.
Али долази и прво јутро Нове године. Оно нас враћа у наш каледиоскоп, где је Џејмс Браун ушушкава у сан, уз помоћ моје руке на њеној десној дојци. Стога је ова прича делом недовршена и незаглађена, делујући баш као ручни рад.
Сада је на њеној левој…
Ова новогодишња ноћ је ручно израђена, због тебе, љубави.
