Седео је у својој омиљеној фотељи у соби пуној дуванског дима. Тај амбијент је био прихватљив за њега. Сваком другом, посебно непушачу, дим би сметао. То њега није дотицало јер је био као обично сам. Пепељара у облику цвета је била препуна опушака. Није бројао цигарете, палио је једну за другом. Тог дана је, као многих претходних, донео одлуку да од сутра неће пушити. Годинама, месецима, недељама, данима, ту одлуку је доносио са усхићењем али већ тог „сутра” би, после мало промишљања, поново запалио цигарету. Имао је две купљене паклице цигарета па је био ред да их потроши, ипак од сутра не пуши а платио их је немало. Како би се једна цигарета угасила зажарила би се друга. И тако сатима док је размишљао истрајан у својој одлуци:
„Од сутра не пушим. Нема више. Удавићу се! Разболећу се! Остаћу без пара! Тужан сам, нећу више! Шта ми ово треба?!”
И настављао би да пали једну цигарету за другом. Тада се десило нешто у шта је тешко поверовати, нешто што га је омело у његовим плановима, што га је пробудило из учмалости. Када је угасио ко зна коју по реду цигарету, дим се уздигао изнад пепељаре, изнад стола и од њега се формирао облик округлог лика, са очима и уснама, који је подсећао на оног духа из Дизнијевог цртаћа Аладин. Само што није био плав већ прљаво жут. Наравно, прво што је наш јунак помислио је да је од никотинског шока почео да халуцинира. Као махнит је почео да маше рукама у жељи да то приказање отера али га је облик разуверио јер није хтео да нестане. Стајао је пред њим са полуосмехом, као са неком досадом. У једном тренутку је проговорио:
„Ти си захваљујући томе што си дугогодишњи, чак деценијски пушач, добио част да ме упознаш. Имаш ли жељу, о господару?”
Гледао је у пребледелог човека.
Шта је ово!?, помислио је наш јунак скочивши са фотеље и побегавши у угао собе који му се учинио најбезбеднијим. Међутим, ту није био безбедан. Дим, који личи на оног духа из цртаћа, му се приближио и поново проговорио:
„Ајде више дај жељу, ја сам од дима, нећу моћи дуго да будем овде.”
После тих речи наш јунак, пушач, је побегао у купатило. Међутим, ни ту није био безбедан. Дух од дуванског дима је ушао кроз кључаоницу и поновио:
„Да чујем жељу! Проговори! Заслужио си је с обзиром колико цигарета трошиш. Ем трујеш околину, ем себе… Али то је за другу причу. Говори жељу!”
Човек је у себи пожелео да запали цигарету, али није их имао на месту где се налазио, у купатилу. Отворио је врата купатила и побегао назад у своју дневну собу код оне поменуте фотеље и пепељаре. Посегао је за цигаретом, запалио је и помислио да је оно што је видео, онај дух из пепељаре, нестао. Није га било нигде.
Коначно, ма само да смањим цигаре, не бих имао оваква привиђења, помислио је. Међутим, чим је повукао први дим пред њим се поново нашао онај дух од ког је бежао по кући, за ког је мислио да је халуцинација.
„Говори жељу! Или!” – повикао је облик од дима прљаво жуте боје.
Нашег јунака је препало то „или”. Почео је да размишља и размишља. Тада му је у мисли дошла нека мис света, сва сјајна, сређена и лепа, дуге црне косе и знао је! У даху је изговорио: „Мир у свету!”
„Оригинално” – рекао је дух од дима са дозом сарказма. „’Ајде кад ништа паметније не може да се чује од тебе… Нек буде мир у свету!” – повикао је дух и нестао.
Наш јунак је одахнуо. Та халуцинација је нестала. Бар је он био сигуран да је то била халуцинација изазвана тровањем дуваном. Уздахнуо је и запалио је да се смири још једну цигарету. Ионако од сутра не пуши а скоро кутија и по цигарета је још увек стајала на столу. Онда је ослушнуо невероватну тишину која није била својствена за велики бучни град. Погледао је велики часовник на зиду у дневној соби који је откуцавао трећи подневни сат. Учинило му се да време спорије пролази. Није се чула свађа из стана са спрата ниже која је била свакодневна баш у то време. Сваког дана би се они нешто расправљали уз звукове падајућег есцајга. Није ни сам знао одакле им толико тањира, шерпи и шоља које су свакодневно уводили у своје расправе. Коначно је отворио и прозоре свог стана на петом спрату. Дим је полако напуштао његов дом док је напољу владала нека њему чудна тишина. „Шта се дешава?!“- помислио је узнемирено и унезверено. Нису се чули звуци аутомобила и бука који су били нормални у великом граду. Решио је да изађе и оде до првог комшије, са којим је јединим био у колико толико честим односима. Са другим станарима зграде је био само на уљудном поздрављању при ретким сусретима. Са првим комшијом га је спајала бука која је долазила из његовог стана и скоро свакодневно су били у свађи због тога што су ти звуци сметали нашем јунаку. Позвонио је на комшијина врата. Није се чуло звоно. Неколико минута касније комшија је отворио врата и спорим покретима целог тела прошаптао:
„Драги мој комшија. Уђи да заједно послушамо тишину.”
Збуњени наш јунак је ушао и сео на софу у једној од комшијиних соба у коју га је овај увео. Тишина је била свуда. Комшија је, са осмехом, који је нашем јунаку деловао неприродно, успореним покретима сео крај њега и са осмехом га понудио цигаретом. Сваки његов покрет је био полаган, као на успореном снимку када фудбалски судија проверава ВАР. Још спорији. Није био сигуран да ли треба да прихвати понуђену цигарету али, како није понео своје, прихватио је и запалио. Помислио да је овај заборавио како су се недавно, по ко зна који пут, посвађали када није могао поподне да спава због буке која је долазила из стана у ком су сада у тишини боравили. Седели су тако у миру на софи, чинило се сатима, да би у једном тренутку комшија спорим покретом руке упалио телевизор који се налазио на зиду спрам њих. Обојица су гледали изабрани телевизијски програм на ком су се емитовали садржаји разноликих пејзажа уз пропратну класичну музику. Било је ту слика ружа у спором цвату, успорених водопада, траве која се није ни померала до неког момента кад би је померило нешто што је требало да буде ветар. Ту су биле и животиње које су се тромо вукле по земљи, слонови би стајали немо, чинило се нашом јунаку, сатима. И лавови, пуме, вукови, цело животињско царство све је било успорено. Нашем јунаку се чинило да су пролазили дани од једне слике до друге. И музика као да је запињала. Препознао је Вивалдија и Четири годишња доба, дело које му је звучало споро као да саме ноте чекају. Није био сигуран ни које су годишње доба поменутог музичког дела слушали. У његовом уму је и музика коју је слушао била застрашујуће успорена. Комшија је са оним његовим осмехом на лицу махао, наравно успорено, рукама као да диригује. Наш јунак је у једном тренутку узео даљински. Мењао је канале. Свуда су били успорени прелепи крајолици, троме животиње и умирена класична дела. Његов бучни комшија је машући рукама тихо говорио нешто о звуку тишине. Наш јунак је морао да оде одатле. Ушао је у лифт. Кад и ту изненађење. Чинило му се да му је требало два сата да сиђе са петог спрата на приземље. Изашао је на улицу. Људи су са осмесима на лицима, сличним оном који је имао комшија, шетали успорено. Корачали су корак за кораком при чему им је требало времена да спусте подигнуту ногу на пут, аутомобили су били нечујни и такође се споро кретали, чак су и птице летеле полако без звука. Инсекти су такође обитавали у тишини. Био је мир на земљи! Био је мир у свету! Само је он био узнемирен и само је он ходао нормално са журбом али то нико није у тој хармонији примећивао. У једном тренутку схватио да је свет пред њим последица његове жеље коју му је испунио дух прљаво жуте боје. Повикао је:
„Моја жеља се остварила! Не свиђа ми се овај свет!”
Пошао је спорим лифтом до свог стана. Ушао је ужурбано. Пришао је својој фотељи и пепељари. Тада му се, када је запалио цигарету, поново указао дух из пепељаре и проговорио:
„Желео си мир у свету! То ти је то! То што ти се не свиђа то је чест проблем код жеља. Знаш оно, пази шта желиш можда ти се и оствари…”
Наш јунак се ухватио за главу. Недостајала му је бука. Овај свет није био оно каквим би га он желео, у каквом би желео да живи. А и како он да се прилагоди тој светској тишини. Тада је дух рекао следеће:
„Имаш прилику да промениш жељу. То може ако ниси задовољан жељом. Бар ми пушачки духови то дозвољавамо. Зато што сте ви пушачи познати као људи са слабом вољом који стално нешто одлучују а ништа не раде да то остваре. Стално мењају одлуке и не знају шта у ствари желе. Ево реци и биће…”
Наш јунак је спустио главу и изговорио:
„Желим да никад нисам почео да пушим, да никад нисам запалио цигару…”
