Дође ми тако ноћас у сан деда Драгомир, прадеда по мајци.
Сан почиње тако што идем ја уз нашу реку Власину, између села Орах и Тегошницу, и негде око „жандарски вир”, места где смо као деца често пецали и купали се, видим иде ми омалечки човек у сусрет. На главу му шајкача, обучен у белу кошуљу извезену са разни цветићи, преко кошуљу јелек. Чојане панталоне. Преко струк обавијена тканица, а на ноге опанци, они прави српски које данас можемо видети само у неком фолклору и вунене чарапе исто извезене. Исти онакав каквог га се кроз маглу сећам – деда Драгомир. У једну руку штапче држи, а са другу води краве. Поред краве раздрагано иде „Бели”, малечко куче, бело ко снег, сорта му ко пулин, ал’ није пулин. Кад ме видоше, зарадоваше се и деда и куче. Каже ми деда Драгомир:
„Ајде дедин према нама, да се краве напију воде па идемо за село”.
Бели, оно малено кученце, дође до мене и поче ми трчка око ноге. Деда Драгомир ухвати краве за улар па кренусмо за село. О свачему уз пут причасмо, ал’ највише о ономе што је некад било. Од то какав је некадашњи живот био до то какав је живот у данашње време. Кад стигосмо на врх брда, мало испод села, заустависмо се да се мало одморимо. Подиже деда своје штапче па га упери у правцу узводно од реку Власину, према селима Састав Реке, Преслап и бугарску границу.
„Видиш ли, дедин, ону планину тамо?”, поче причу деда Драгомир. „То ти је Тумба. Мали сам био, тек напунио седам године, кад ми оца Стевана, твог чукундеду одведоше да ту ратује са Бугарима, у онај други балкански рат. Пола села оде тада у тај рат и у ту битку све другопозивци и трећепозивци. Причао ми отац Стеван како је ту велика битка била. Трећи пук српске војске под командом мајора Јована Цветковића сукоби се с Бугарима. А тај мајор је из овај наш крај био, из село Дадинце, Драгишин отац, оног Драгише што беше председник Владе пред Други светски рат. Наши велику битку ту извојеваше и спречише бугарску војску да се домогне до Власотинца и даље према Лесковцу. Генерал Степа Степановић похвали мајора, али и војнике уз поруку: „Мртве сахраните и опојте, а живе похвалите”.”
„А овамо, на другу страну”, показује ми штапом, „то је Чемерник, планина, а испод је језеро, Власинско језеро. Мало после Други светски рат скоро све мушко из наше село, ал’ и из околних села , ишли смо да радимо кад се градила електрана Врла и брана за језеро. Све оне тунеле од језера до Врлу ми смо ручно ископали. Нико се није бунио, са песмом се ишло, држава се изграђивала и сви смо били радосни што смо позвани да учествујемо у тој изградњи. Касније нас и Тито лично похвалио.”
Идем поред њега и све нешто мислим: Што ли ми све ово сад прича?
Настави он своју причу:
„Државу смо чували, нисмо другу од нашу више волели. Бога смо поштовали, у цркве смо ишли да му се молимо за здравље и напредак, нисмо те цркве цртали по руке и стомаци. Земљу нашу што нас је хранила и воду коју смо пили чували смо и странцима нисмо продавали. Знало се ко коси, а ко воду носи. И над попа имао је поп. Ви сте сад, мало скренули са тог пута. Него да сте живи и здрави, а ваши унуци ће донети суд какви сте били.”
Кад дођосмо скоро на улаз у село зачу се лавеж паса. Како поче лавеж тако нестану мој сан. Кажу кад сањаш мртве то је неко предсказање. На добро или лоше, видећемо.
Данас цео дан мислим о оном сну, а у уши ми одзвањају деда Драгомирове речи:
Ваши унуци ће донети суд какви сте били.
И сада, не знам да ли да се радујем или да плачем. Да се радујем што сам после много година видео прадеду, макар у сну, или да плачем због онај његов говор. Поруку сам разумео.
