Знатижеља је превладала. Чим јој је достављач дотурио пошиљку, наплатитивши онолико да и себе бакшишом части, потргала је картонски омот испод кога је провирила корица књиге обогаћена сликом познатог и признатог белоруског уметника, већ, рекло би се преурањено, одлепршалог у неке друге просторе. Запљуснуло је богатство боја у садејству са пејзажом. Ефекат ватрених сенки је био такав да је довео наслов збирке песама у позадину, премда је уоквиравање слова црном бојом имало другу намену. Да се сликар на платну, по завршетку дела, није у левом углу потписао, просечан читалац не би знао о коме се ради јер приређивач књиге, унутар ње, није илустрацији корице посветио ни реч.
Прогутала је кнедлу и наставила да листа невелику песничку збирку. Хтела је да међу прочитаним, пронађе свог фаворита. Како је конкурс био наградни, прво су се представиле победничке песме. Већ ту би променила редослед награђивања, али то је моменат личног афинитета према начину писања, имена аутора су јој у ту сврху мање важна.
Чита, ужива, анализира. Поједини су заступљени двема песмама. Још би разумела да су песме кратке па обе могу да стану на једну страницу, евентуално две, на пример. То би било коректно, али овако, ем предугачко, ем дупло? Чуди се увек кад је неким ауторима дозвољено да прекораче број редова задатих конкурсом, у случају кад таквих ограничења има. И гле, није ту крај чуђењу. Љубавна тема, увек присутна у песништву, дала је нова виђења. Свако је из свог угла смогао снаге да лепршаво преприча, поново преживи, или измисли ситуацију. Толико тога интересантног. Машта уистину нема границу. Све док има каквог смисла, прихватљиво је. Но, што странице одмичу, све се више чини да ако је неразумно, ако је закукуљено, замршено, долазимо до тога да се ипак враћамо на питање: „Шта је писац хтео да каже?”, са горким утиском да ни сам стваралац не би баш знао шта му је у том експлицитном моменту писања пало на памет, у случају да га ко пита, одабир пада баш на такво штиво. Жели ли се збунити читалац? Омаловажити употребом ретко кориштених речи? Заврзламама нема краја.
Тек сад књигу не испушта. Нема везе што је прекинула пређашњи посао. Изгиба од жеље да види шта ће у њој наћи до краја. Хоће ли се укупан утисак преокренути? Хоће ли снага стиха превладати оне што много не казују, већ нескладом збуњују?
Пијанство речима је опсело. Терала је очи да се не уморе. Хоће ли своје снове да веже уз написане? Хоће ли је оборити с ногу? Давање је постајало безусловно. Слова су се смењивала, песме ишчитавале, странице окретале. Није сметала ни висока температура ваздуха у соби и поред врћења моћног вентилатора. Није стизала да на то реагује. Сва реакција је била усмерена на песме које је селектор одабрао за објављивање. Сва чула, под кровом своје куће, предала је оном што одистински воли, у чијем стварању и сама ужива. Време је пролетело. Нити је ухватио плач, нити се смејала, само је тужно у даљину, по склапању корица, нетремице гледала. Да ли је стварност, или илузију, видела? Тек, само је дуго ћутала.
Претила јој је недовољно добро проспавана ноћ. Текстура шкољке у коју одлаже размилеле мисли, кад навиру у таласима, промениће се од количине коју мора привремено да смести, у похлепној жељи за буђењем лепоте радости стаза непроходних. Неосетно, слежу се звуци. Реч се једна по једна, у мозгу утишава, а пуна их је глава.
Далеко су од исполираних мисли сувом кремом која се нашироко препоручује као једина пожељна. Речи које излазе из видног поља светских речника, посматране су, очима смртника, из чудних углова, да им се боље приђе. Речи креиране личним афинитетом. Све спремне за свакојаке објективе. Спремне да заживе и код оних који се на новине церекају, уместо да подршку дају. Вапај за боље, неки не признају и уместо зареза, радије тачку стављају. Истина је, сви ми у неком тренутку смекшамо, завршни суд кад дајемо, ако за препирке нема места. У наставку бујања инспиративних мисли, најгора је недореченост. Писање као modus operandi.** Писање као преимућство, над невичнима. Примарни самозадатак коме никаква инструкција са стране дата не помаже развоју индивидуалности. Нахрањени хедонизмом вероватно имају попуњеније банковне рачуне. То, писца из душе, не брине; што више пише, то га писање дубље у понор писања гурне. Зависност, или не, свеједно је. Так тако, не прекида се. Опседнутост писањем увек је боље него демонима. Што је више креативне слободе, то је текст искренији, не може се његовој врлудавости ући у траг настајања, заћи у најдубље скровиште мозга, док из њега не ишчиле, старошћу укроћене. Стоп дружењу! Штета.
Салутира речима само онај кога књижевност, у широком луку, занима. За сваку на свом месту, записивач прочистивши грло, раскрчујући пут, начини ред као јединствени мисаони след. Ни грами, ни метри. Само креативни ветр’и.
Кад речи кључну дубоку пишчеву мисао следе, поетски или прозно, било да су провокативне или бледе, читаоце неретко подигну на ноге, поведу у борбу са самим собом, ма и наизглед безначајним поводом.
По систему рекла-казала, непроверена реч, нагађањем и трабуњањем се дуго космички ваљала, уз себе и зло усисавала. Многи су се знали зајапурити и узјогунити, не прихватајући садржај. За оне ствараоце које, због критичких размишљања, почне заверенички да бије неразумно лош глас, потребан је аргументовано вишеслојни спас. Не мора се на иглама чекати повољан расплет. За срећан исход увек је потребан добар залет. Зароњенима у речи, свашта ће им, гладним сазнања, рећи, посебно кад списалачке нити одражавају најбољу верзију аутора. На свакакве авантуре и ујдурме морају бити спремни, они словима верни. Од романсе, до фарсе, од овде, до тамо, од нирване, до боли главо (облог на чело).
______________________________
*лат. грешећи учимо, учимо на (својим/туђим) грешкама
**лат. modus operandi – начин понашања
