Мало, старо, скоро заборављено гробље у Новом Саду, као да се налазило унутар огромне кристалне кугле, која је заслепљујуће блистала тог необично топлог, децембарског дана. Сакупило се много света, који је у дубокој тишини са сетом на лицу, уз благи осмех, сузних очију, испраћао на вечни починак Владимира у дугачкој колони препуној цвећа.
Имао је свега шездесет и осам година, а био је болестан и безвољан безмало већ двадесетак година. Већина људи који су му на испраћај дошли нису га видели, а ни чули већ годинама. Одавно је прошло време, кад се са пријатељима или родбином дружио као некад у младости. Мало ко је могао да се похвали да га је скоро затекао бар у добром расположењу, а камоли у добром здрављу. И они најупорнији, као и они најприврженији, још одавно су изгубили и наду и речи којима би му бар на кратко потпалили жељу за животом. Сваки покушај је игнорисао и као шарене змајеве их пуштао низ ветар. Стојећи крај затвореног прозора, са задовољством их је погледом испраћао. Дах пролећа или лета једино су му повремено доносили његови најближи. Најчешће његова ћерка и њен први син који је обожавао деду.
Владимир је био једно од петоро деце, који је највише физички личио на свог одавно преминулог оца. Очева смрт му је оставила огромну празнину у души коју је вешто скривао. Нажалост, и мајку су рано изгубили, а он се по њеним речима показао као најпажљивији од свих. Да му је душа осетљива попут виолине, а срце велико, мајка је увидела тек када се на смрт разболела. Тад се никуд није журио. Пажљиво је са пуно стрпљења и љубави растезао преостало време са њом.
Од рођења па до своје болести, Владимир је стално живео у петој брзини. Ситне грађе, пун елана и великих планова увек је негде журио. Деловало је да никад неће застати, а камоли се зауставити. Само је одједном, без икакве најаве, започео са осамљивањем. Као да се изгубио. Годинама је покушавао, али ипак није успео, да пронађе себе. Чувао се људи, лоших вести, лекара, промаје и, на крају, i од самог живота. Последњих година као да се трудио, да што пре потроши рођењем добијену залиху енергије, намењену животу на овом свету. Без обзира што је знао да снага воље може победити и најопаснију болест, а да је одсуство исте фатално и за излечиву болест од које је он патио, постао је безвољан. Прерано се уморио од свега. Зашто, то је само он знао, а сви који су га волели су само нагађали. А био је богат човек. Имао је жену коју је до краја волео. Сина, који је у свему највише личио на њега и на кога се увек могао ослонити, и наравно ћерку, коју је обожавао.
И поред свих њих, све чешће је причао о смрти. На њихово изненађење жеља му је била да га сахране баш крај оца. Као да је хтео да попуни празнину коју је очев губитак направио. Изабрао је мало и ретко посећивано гробље које је личило на њега.
Осим ћерке у поодмаклој трудноћи сви су му и тог дана били у болници, и жена и син и браћа и снаје. Окупили су се око његовог кревета да му и овај пут помогну да преброди кризу и да му олакшају тад већ претешко дисање. Радили су то искрено, јер је он то вишеструко заслужио. Замолио их је, као и обично, да пођу својим кућама и да се сви лепо одморе. Једино је затражио да му одмах јаве чим му се ћерка породи.
Своје последње честице енергије лагано је трошио, скоро не дишући и растежући их полако као никад до тада. Успео је да сакупи довољно енергије да дочека радосне вести, добијене директно од ћерке из породилишта. Родила је и овог пута здравог дечака, кога су назвали Слободан. Сваку фотографију је окитила срећним и поносним осмехом, намењеним искључиво тешко болесном оцу. Њен осмех је за њега од рођења представљао најлепши осмех на свету. Пре коначног одласка, успео је сваку фотографију да погледа, а било их је доста. Покушала је ћерка да му и овог пута путем фотографија дода још мало животне радости, да би могао да настави даље. Послала му је још један разлог за живот.
Била је то необично јака веза каква постоји само између очева и ћерки. Посебна је то врста љубави, која тежи ка обожавању и носи специфичну тежину. Коначно је дочекао моменат да без гриже савести заувек напусти овај свет. Знао је да ће ћерка од сад добијати довољну количину љубави од своја два сина, и да ће моћи, а и да ће морати, да настави и без њега. Владимир је издахнуо у болници са осмехом на лицу и са мобилним телефоном у руци.
Бог је и овог пута направио чудо. Спојио је неспојиво: смрт и рађање, тугу и радост, бол и весеље, сузе и осмехе, ватру и воду, прошлост и будућност, почетак и крај.
У току опела, кристална кугла се одједном дигла и одлетела у небо, а у сред тог сунчаног децембарског дана, наишао је ниоткуда само један облак и пустио на кратко своје сузе. Није прошао ни минут, а сунце је поново засијало. Свака реч и свака суза се зауставила. Сви су са сетом погледали у раскошну дугу и у миру се опростили од Владимира. Могли су јасно да га виде и чују, како свима уз осмех поручује да му воле и чувају и другог унука, а да његову душу пусте као шареног змаја да оде у небо заједно са дугом, и да га заувек сместе крај оца.
Тих дана снег у ћеркиним очима је непрекидно падао, али су га срећом синови упорно топили.