Лако је бити киван. И на друге, и на себе. Разлога напретек и за једно, и за друго. Свакодневно. Не мораш много ни да се трудиш. Надохват руке су.
Онолиииииииикиииииииии. И мали, и велики.
Сапунице, сплетке, спекулације, фактори изненађења као створени за збуњивање збуњивању склоних, свакојаки штимунзи, на брзину учињени уступци оног ко без видљивог плана лута, попут немирног лептира, терају у суноврат и чине од човека наказу у једном потезу. Тако да ни самог себе у огледалу дотичног тренутка не би препознао. Не зато што се физички лик драстично променио већ све оно, иза голим оком видљивог, чулом вида докучивог. Као кад би се из стварности преселио у неку другу димензију. У време будуће где се бело у црно претвара, вода у друго агрегатно стање, оно прихватљиво мање, и зарањаш свесно у морске дубине, без адекватне скупе опреме, налазећи чудеса биљног и животињског света па би ту остао док све не испиташ, док ти се у глави не замути и у ушима не попуца. Док самог себе у нешто друго не преобратиш.
Наједном си у свету нереалности. Практично је тако јер и оно постојеће, што ти је било страно јер са њим додира ниси имао, приказује ти се као новина, као једва могуће, у својој надреалној беспрекорности склопа боја ван познатог спектра и препознатљивих облика. Наједном осетиш да на врату добијаш шкрге, тек мало заболи кад се отварају, и сада више не мораш да израњаш на површину да би дошао до кисеоника. Можеш до миле воље остати у свом, и за све оне који такво искуство нису имали, нереалном свету. Недоживљено је по правилу непознато. Можеш ти да имаш теоретска знања. Недовољно је за сва животна сналажења. Ево, баш ти пашу те шкрге, довољно велике, ритмички покретне. Омогућавају ти да зађеш дубље, да се завучеш у шпиљу кроз чије отворе дневна светлост тек да се пробија у танком млазу и то само кад сунчеви зрак под одређеним углом пада под површину воде. Фантастично. Флора, фауна, вода, трачци живота ван ње и ти преобличен тако да те мајка не би препознала. А ту где си, не би те засигурно ни тражила. Није посматрала експедиције слате на одређена места где би се брод укотвио, а рониоци размилели у пространству мора попут планктона.
Какво ослобођење. Од свих потенцијалних стега. Дајеш себи надљудске моћи. Па и ниси човек, више си крупна риба. А ту где пливаш, има и већих од тебе. Опаснијих. Не придајеш важност, немаш огледало да у њему видиш свој лик. Не би се ни препознао. Смањених очију, увучених ноздрва, с крљуштима, постао си неко други. Чудно је да можеш да размишљаш. А можда си баш то својство хтео да изгубиш, да ти не ремети лепоту доживљаја. Замахујеш репом лево-десно и као да љуљаш комшијско дете на металној љуљашци у парку из заоставштине из прошлог живота, осећаш и сам задовољство клаћења тамо-вамо. Добијаш брзину, баш као што је љуљашка твојим замасима добијала све већу висину, до оне критичне када је дете почињало да осећа страх. Страх од пада на каменчиће. Страх од повреде. Крви. Ти га немаш. Ослободио си га се у тамним морским дубинама. И бићеш слободан док те цунами не избаци на површину, у некој недођији за коју никада ниси чуо и поред силних диплома о завршеном школовању које уредно чува твоја пређашња мама. Од тебе јој је остао само на зиду уредно урамљен доказ да си негда постојао. Она ни не сања да те заправо још има, у том другом облику, а можда и не жели да зна јер те чува у срцу јединственог. Тебе, гле чудне симболике, Слободана.
Ма не, рибама не дају лична имена, а твоја фела није нигде забележена. Још имаш перчин косе на врх главе и сигурно је, нећеш оћелавити. А све и да до краја оћелавиш, нико то неће сазнати. Судбина ти је запечаћена оног дана кад си неспреман улетео у свет мистике.
Како је – тако је, молим без панике! Сада ти је највећа брига да у јату сирена пронађеш сродну душу. У двоје се, и после свакаквих недаћа и недоумица, лепше лебди на путу истине и маште, мозговне баште. Све док ти је доступна да кроз њу несметано покрећеш своје биће. Уосталом, чему ти служе пераја него да се пробијаш?
