Једино је сигурно извесно да су сва предвиђања погрешна, то вам могу компетентно и веродостојно потврдит, као неко ко је то сазнао, рецимо на својој кожи. Због тога сам одлучио да ову поучну и истиниту причу поделим са вама, мада она не баш тако лепо говори о мени.
Све је почело тако једноставно, као и увек што све почиње да се одвија, док се не догоде неки неочекивани догађаји, баш као да су одлучили да докажу да су предвиђања погрешна, што је једино извесно, знам то можда и боље од било кога од вас али ипак понекад поверујем у приказе које видим. Елем, да не дужимо више, почнимо редом јер сам сигуран да вас интересује шта се догодило.
Стајао сам као и обично испод уличне светиљке са које је капљала светлост те прохладне кишне вечери, и док сам посматрао како су баре на плочнику постајале све веће, приметио сам да ми се приближава витка прсата фигура жене тигрице у црвеном кишном дугом мантилу. Ход је био као у мачке, вртлози врелог торнада почели су да ми круже телом при сваком њеном кораку док коначно није стала испред мене.
Два тиркизно зелена ока кобре су ме хипнотисала као балавог мајмуна. Без стања било какве нормалне свести, гледао сам надолазећи вулкан као да се увија око шипке. Носила је кишобран жуте боје десном руком, а онда је на моје изненађење палац те исте руке завукла у уста и протрљала зубе. Док сам осећао како се вртоглаво распадам, опипао сам је сву погледом до голе коже, насмејала ми се у лице и једноставно продужила даље.
Као хипнотисани балави мајмун, без стања било какве нормалне свести, пошао сам за њом прескачући баре неком узаном мрачном улицом, пратећи жути кишобран све док га није склопила. Мрак се навуче, а она нестаде.
Стајао сам нем, скамењен, утрнуо од пожуде, ухваћен у замку. У стварност ме вратише речи човека који се појави из неког мрачног пролаза, док сам му једва назирао изборано лице: „Шта радиш ту пропалице?”
Одговорих још увек под утиском: „Видео сам авет”.
Насмејао се гласно, уносећи ми се у лице одвратно смрдећи, и рече:
„Авет не постоји, причаш глупости.”
Тек сада схватајући да су ствари већ одавно измакле контроли, пробао сам да се полако вратим у нормалу причајући.
„Носила је жути кишобран, да је нисте можда видели?”
Било је то сувише наивно. Опет се слатко насмејао, тада сам већ знао да ће бити проблема. Хитро је замахнуо и ударио ме по леђима, посрнуо сам напред а он настави:
„Имаш среће насмејао си ме, мислио сам да те пребијем и опљачкам а сада ћу само да те опљачкам, видиш да имаш среће што си мене срео. Ови нови клинци би те до сада свог исекли, баш вечерас имаш среће.”
Немо сам посматрао, желећи само да се све ово што пре оконча. Он није прекидао: „Дугујеш ми дневницу што ћу те сада излечити добрим батинама од халуцинација. Видео си авет, кажеш? Е, после батина, неће ти пасти напамет никаква авет. Наравно, можеш и да поштено платиш а ја ћу те пребити други пут, да не прљам руке по овој киши. Шта кажеш, да почем терапију или плаћаш оно што дугујеш?”
Киша је и даље падала а са удаљене светиљке је капљала светлост. То је последње што сам видео када сам се нагло окренуо и потрчао чекајући ударац песнице у главу. Није успео, ипак сам га изненадио брзином, чуо сам псовке, трчао је за мном. Није дуго трајало, био је сигурно бржи, тако да сам морао што пре да га се решим док ме не шчепа. Запазио сам једну непостојећу велику бару и ускочио. За њега је то било невероватно да може неко тако да нестане, дуго се окретао, газио по бари у круг и причао ружне речи док су га из баре гледала два светла круга, помислио је ваљда од уличне светиљке.
Сачекао сам да се удаљи, полако изашао из баре и пошао на супротну страну. Нисам желео поново да га сретнем, како би му све објаснио. Он би почео опет са теоријом да ће да ме излечи и тако у круг, тешко да би разумео, очигледно има слабе живце, можда неки проблеми из детињства. Сигуран сам да су сва његова предвиђања погрешна, као нажалост и моја када сам видео авет, то је сигурно једино извесно.
Питање је шта би се догодило да је све било другачије.
