Лепа је варош Сомбор. Мирна, равничарски питома. Над главама трепере бођоши, к’о стари момци пред погледом младих девојака. А липа мирише, к’о и сваке године, с краја јуна месеца. Кафане оживеле к’о да нису ратне године. И то оне, најгоре. Друштво у кафани пије, па приповеда, како је у Сомбору некад било.
За столом, крај пломбираног бођоша (ту је најбољи фијакерист на свету Јагра вез’о свог Риђана) Веља Суботић, сомборски песник и глумац, забавља друштво гласом обожаваног Маршала с лулом. Онога у ког су се сви одреда клели деценијама. Сада му се смеју, а кроз смех врца туга и страх.
Оде Маршал на други свет. Остави шест кћери удавача и две поћерке, да се сналазе како знају и умеју. Једна по једна, да не закасне, да је друга не претекне, зграби своје. Мислим, оно што су хтеле да је њихово. Поче отимачина. Прва се склони под скуте старе даме. Ова је пригрли. Друга заигра шах са истом. Избацише нежељене фигуре. Трећа, ех трећа, миљеница, окрвави руке… и… не бих ја више о њима.
Знамо сви, враг однео шалу. Стигла демократија, чувај шта имаш. Оно што је претекло. Власник си само онога у глави и души, а ни то не тврди да је твоје. И за шта, и коме, може послужити.
– Украли ми бицикл мангупи, и то закључаног! Бензина нема, а пешке не могу. Где ће им образ?– проговори један стари Сомборац, те седе за сто.
Не зна сироти човек да је крађа, ал’да те не ухвате, постала витешка особина. Када се кућа осипа и имање дели, све је и свачије и ничије. А образ, сећа ли се неко шта то би? Остао на међи.
– Зато су и украли што си закључав’о! Мој је у подруму, а подрум вазда откључан– рече Веља, држећи се онога да је најсигурнија она кућа коју не закључаваш.
Рече и заборави.
Јутро је. Уђе у подрум, бицикл нестао.
У кафани исто друштво. Веселије него јуче. Сазнали. Убеђују га да иде у полицију и пријави. Да се полиција тиме бави, требало би ново одељење отварати.
Веља уместо у полицију, оде низ главни сокак, па у Сомборске новине да преда оглас:
„Молим онога који ми узе бицикл да дође по пумпу, подрум је и даље откључан.”
Објавише.
Мило оном од јуче, што и Веља оста без бицикла. Ништа људе не зближи к’о заједничка невоља.
– Ти то озбиљно поручи?
– Озбиљно, него шта. Шта ће му бицикл без пумпе?
– Смеју ти се сви у вароши због огласа. Мислиш га ухватити на делу?
– Не, што бих га хватао?!
Сутрадан, улази у подрум, кад тамо, стварно – нема пумпе.
Али бицикл је ту. Њега је вратио!
У кафани весеље. Узбуђење. Вељин бицикл постаде тема дана, те наредних недеља. Нико не зна ко је то урадио.
Али сазнало се, као што се све сазна, да је бицикл, из чистог штоса, узео па вратио Џокеј, некад угледни Сомборац, потом клошар по свом опредељењу. Многи би да живе к’о Џокеј, ал’немају храбрости.
Ето, ако нешто спаси овај народ, то је дух који надживи најгора времена.
Шта би од пумпе, не запамтих.
Ја сам, и даље, у дилеми да ли кућу треба закључавати или не.
