Када чекаш на семафору, време је бесконачно. Као стајање у месту док живот пролази поред тебе и око тебе са свих страна. Ти стојиш. Можеш да искористиш време и размишљаш, али није ти до размишљања. Осећаш се спутано и заглављено. Стојиш и не делујеш. Повећава се нервоза. Протока времена као да нема. Траје. Прелазиш бесконачну раскрсницу. Након што си прешао један прелаз, осећај као да је још гори. Стојиш на неком уском острву, усред ничега. Око тебе звукови, боје, мириси, светла, ветрови. Усред ничега чекаш да из ничега дођеш у нешто.
Још један прелаз. Све ближе циљу, све више у нервози. Колико живота је прошло? Довољно да нешто учиниш. Довољно да нешто кажеш. Довољно да негде стигнеш. Не стижеш. Прелазиш неку смислену а бесмислену дугу путању. Усред свега и усред ничега. Мозак и тело губе стрпљење. Вибрираш. Прелазиш још један прелаз. Прошао је још један део живота. Нигде. На семафору.
