Новогодишња жеља – Обећана земља

Пријатељу мој,

како је тешко описати срећу.

Знате, годинама сам опсесивно пратила знакове поред пута, слутећи да би ме могли одвести до тајних одаја са благом цара Радована. У новогодишњим ноћима жеља је увек остајала иста.

Дуго сам трагала за срећом. Некада ми се чинило да трагам за несрећом, враг би га знао. Ишла, лутала, одлутала, често залутала. Нити сам знала куда сам пошла, ни по шта, нити где бих нашла то што тражим. Ни кога бих за водича узела. Ни да ли да, ипак, трагам сама. Трагала некада само зато што су се и други запутили, неким, само њима знаним путевима, не откривајући намеру куда су пошли, као да су у страху да их не пратим. Као да ћу им срећу узети. Као да се она може измерити, на кантар ставити, од другога отети. Можда ће је нестати или се потрошити. Као да је срећа иста за све. Исте ствари нас не чине срећнима, али нас исте ствари, најчешће, чине несрећнима.

Негде далеко, на врху Обећане земље, тамо где срећа обитава, стигну само добри, предани, истрајни, ваљани, пуни захвалности, трпељивости и љубави. Када стигну, схвате да је пут једноставан, да је одувек био ту, нудио се. Требало је пратити знакове поред пута. И препознавати и избегавати замке.

Живот је наизменична игра добра и зла. Зло пропуштам кроз себе, нека оде, а добро пригрлим свом душом. Када год погледам према Обећаној земљи, затворим очи и полетим до ње, бар на тренутак, тек толико колико траје један божанствени удах са њених врхова. То је тренутак савршене љубави, који ме спаја са самим небом.

Детињство и младост провела сам питајући се због чега сам ту. Која је моја мисија на Земљи? Шта то треба да урадим? Чинило ми се да нисам урадила ништа. И годинама никакав, чак ни утешан, одговор нисам налазила.

У младости сам сањала да постигнем што више. И увек ми је било мало. Увек негде, са дна срца, из најскривенијих кутака душе, чула бих глас да све што радим, управо радим да бих побегла од бесмислености свега што радим. И, да туга чека на мене.

Обећана земљо, где си раније била?

Сада, као и Ви, са дистанце, гледам све своје путеве, сва трагања и лутања. Са сваким од њих сам била бар степеник ближе врху. Ишла једним, па га остављала да би кренула другим. Некада бих се враћала. И хтела одустати. Али нисам! И опет бих пошла.

На свим тим путевима сретала сам разне људе – добронамерне, али и оне друге. Много сам се више бавила оним другим, нажалост. Сада се трудим да их се не сећам. Добронамерне носим у срцу. Било је ту и уплашених, болесних, тужних, несрећних, силних. Пролазили смо једни крај других, некада сам ишла испред, некада иза, али никада упоредо. Јер два иста пута нема.

Морам боравити у исто време на два места. На овом стварном и оном још стварнијем, скривеном за оне ретке, тамо негде. Не може се лако описати радост одласка у ту земљу. И радост проналаска пута до ње. Када се зидови помере и укажу се врата толико велика, па се питам како их раније нисам видела, како ме светлост није привукла. Зашто ме је толико пута преварила, та тешко докучива и варљива игра светлости?

Питају ме за пут. Тешко га је објаснити. Готово немогуће. Треба поћи. Начинити први корак. Не одустати никада. Пут постоји, и та земља. И сви који су је пронашли препознају се и са радошћу очекују нове посетиоце.

Идем тамо јер морам ићи.

Тамо припадам ја и све оно што својим зовем.

Тек тамо мој живот добија смисао.

Сећања на прошли живот, на прохујале године, на све путеве и странпутице сада ме забављају. Трагала сам увек за истим, а оно је увек било ту. У мени. Куцај изнутра!

Зашто ја то Вама пишем? Па, зато што знам да једино Ви истински разумете моју потрагу за благом цара Радована!

У то име, дочекајмо Нову годину у Обећаној земљи,

 

 

У С., новембра 2023.

Ваша С.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Фолклорни хорор

Водењак

Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки

Настави...
Егзистенцијалистички хорор

Сигурно сам мртав

Кад сам, најзад, хтио да се пробудим, схватио сам да немам ту моћ. Свуда око мене мрак, не могу да

Настави...

Обавештења о конкурсима