Прохладно зимско јутро. Пао је први снег. Својом снежном белином је затрпао башту и жуте јесење руже испод малог прозора дворишне гарсоњере. Све је бело. Обелела је и моја коса, али још памтим. Навиру сећања. Сваке године, у ово време, пред Божић, кад снег све покрије, он ми је долазио на прозор, као старом, провереном пријатељу.
Малим, тананим, промрзлим ножицама би отресао снег са даске прозора, благо би куцнуо кљуном о стакло и онако, топло, пуним очима, као да је молио за мало мрвица са стола. Одмах смо се разумели. У мању тацну бих ставио мрвице хлеба, а у другу бих ставио посуду са млаком и чистом водом за пиће. Кад би се најео, неколико пута би сагнуо малу, сиву главицу у знак захвалности и онда би уз цвркут, широм раширених крила одлепршао.
Крајем прошле зиме сам поред прозора мале гарсоњере пронашао неколико отргнутих пераја. Нисам желео да то буду његова. Ево и дан данас чекам крај прозора, пред Божић, кад падне први снег, са спремним мрвицама и чистом, млаком водом. Можда ће ипак поново доћи.
