Негдје на четвртој години студија, мој тадашњи дечко, а садашњи супруг и ја смо се већ увелико забављали. Наша студијска група није била бројна, тако да смо се мање више сви између себе дружили, а неки ето и забављали. Једно вријеме смо са Александром, свима знаном Сандром, били нераздвојни, јер смо становали у истом насељу. До дана данашњег, а ето прошло је двадесет и кусур година, сматрамо је за правог пријатеља, иако се не виђамо често, јер не живимо у истом граду. И тако ред учења, ред опуштања, пролазили су наши студентски дани. И запазише Сандра и Бојан да се у насељу продаје плави фићо за 80 марака. Послије неколико дана видимо ми, цијена фиће спуштена на 50 марака. И дођосмо на идеју да купимо фићу нас троје, да се возамо по насељу, јер куд год кренеш пјешке мораш. Загријасмо се ми баш за то. Оде Сандра кући у Градишку и исприча то свом старом, а он јој на то рече:
„Буцо знао сам да си ти будала, али да имају још двије такве исте будале, то сам тек сад сазнао”.
Мудар човјек. Нас троје сада више нисмо студенти. Зрели смо људи, али кад се сретнемо чини ми се да смо оне исте три будале, као касних деведесетих прошлог вијека.
