Данас у разговору са мојом коном присјетих се своје покојне баке. Нећу сада о томе колико ми је значила и колико смо се разумјеле. То је за неку другу причу. Она је дио једне године живјела са нама, у периоду када сам ја ишла у Гимназију. Она и ја боравиле смо у приземљу куће. И тако, у четвертом разреду, учим ја биологију. Тешка ми, као и све природне науке. А градиво генетика животиња. Данима бубам напамет и понављам наглас, само да имам закључну четворку, да не покварим просјек због уписа на факултет. И каже мени мама један дан:
„Снежана шта је с тобом? Бака је забринута да ти ниси добро”.
Питам зашто. А мама ће ти:
„Каже баба јутрос мени: Драгице с’ овом малом неће добро завршити ово учење. Она ће не дај Боже скренути, ако већ и није. Кукала ми мајка. Ја је чујем само виче нешто бијела длака-црна длака”.
Ја се пукох смијати. Шта ћу. Учила сам укрштање говеда, а баба се забринула за моју психу.
Сатирична фикција
Бијели шешир
А посебно ме је нервирао њен шешир. Гарантујем да га није скидала ни док спава. Живјела је на трећем спрату,