Улица је била празна и слабо осветљена. Нигде живе душе на помолу. Она опсова у себи, подиже крагну капута и гурну руке у џепове, да се заштити од хладноће и ветра. Сасвим је изгубила појам о времену. Требало је много раније да крене кући. Ко још осим ње ради тако касно, упита се нерасположено. Рачуновође увек имају пуно посла на почетку године, правдала се сама себи. Шта да ради, кад јој је то био посао.
Поноћ је већ била прошла. На дисплеју аутобуске станице очитавало се време следећег ноћног аутобуса ка центру града. Стићи ће тек за четрдесет минута. Шта да ради до тада? Покушавала је да задржи хладнокрвност, али већ су јој жмарци милели дуж кичме.
У даљини, из таме, изронише фарови неког аутомобила. Возило се кретало полако. Приметила је упаљени знак на крову, са натписом: TAXI. Одахнула је са олакшањем, али убрзо је унутар себе почела са уобичајеном препирком. Ко да је то нешто добро, пуста улица, јануарска ноћ, понедељак наспрам уторка, а ти се опустила због тога што на неким сумњивим колима пише „такси”. Јављао се, наравно, њен унутрашњи критичар, који никада није спавао, чак ни када је она то радила. Декламовао је једну од својих свакодневних придика. Она дохвати телефон и покуша да на њему нешто нађе. Нешто да одагна тмурне мисли. Преостало је још 20% батерије, угледа поруку на екрану. Е па кад крене, кренуло је, помисли нервозно и врати телефон у ташну, па потражи цигарете. Нема ни цигарета. Ово мора да је неки ружан сан, рече себи грицкајући усницу у налету панике. Сада ће се пробудити, мора да је тако.
Кола су се приближила и стала мало даље од аутобуске станице. Из њих изађе висока, погурена мушка прилика у широком, кратком капуту и погужваним панталонама које су досезале до изнад чланака и ципелама са шиљатим врхом подигнутим увис. Чак и издалека могло се видети да је сав похабан и јадан.
Одједном ветар поче да ломи огољене гране дрвећа, па га дохвати и умало га не однесе. Тетурајући се повијених рамена, згурен, он брзо уђе у једну малу продавницу са слабашним светлом изнад врата. Охо, па ту је и нека отворена радња, помисли она обрадована. Што не би и сама ушла и прекратила време.
* * *
Унутрашњост радње била је осветљена бљештавим неонским светлом. Млада девојка ниског раста и тамнопутог лица, стајала је иза пулта, код касе за наплату, наслонивши замишљено главу на длан руке.
Језиво радно место, помисли она. Корачала је дуж гондола са насумично набацаном робом, премишљајући се шта да узме. Мало се угрејала и расположење јој се поправило. И критичар је заћутао. Можда је коначно поражен, надала се. Један нула за њу.
Дохвати неке бомбоне са ментом, паковање кекса и пакло цигарета, па вукући ноге по поду без журбе, крену да их плати. Таксиста је већ стајао код касе, окренут јој леђима. Ципеле су му биле веома блатњаве, приметила је сада стојећи близу њега, коса му је непочешљана и замршена, а капут са рупама од мољаца. У руци је држао литар јогурта и нешто весело говорио девојци, која му се, на њено изненађење, стидљиво и благонаклоно смешила и љубазно одговарала. Можда се познају од раније, помисли гледајући их. Човек извади слободном руком свежањ новчаница из џепа и плати. Окренуо се пре но што се упутио ка излазу из радње и још једном са смешком добацио нешто девојци, која га испрати осмехом.
Одједном, у глави јој се упали нека лампица сећања. Препознала га је! Био је то Панта. Је ли могуће да је то он? Сећала га се из ране младости. Из школе. Имао је то исто уморно лице старца, какво је и сад носио, само је био мање разговорљив. У ствари, раније није причао ни са ким. Имао је боре на челу ко у пољских радника, упале образе и врат потамнео од сунца. Звли су га Панта, и био је дечак којег су сви кињили и исмевали.
Она изађе за њим на улицу. Ушао је у такси и упалио знак „слободно”. Аутобуска станица је још увек била језиво пуста. На пречац одлучи. Убрза корак и крену ка таксију. Њен унутрашњи критичар је заурлао од пренеражености: Хеј, шта је теби, је си ли полудела? Ма нећеш ваљда озбиљно? Хеј, хеј жено, било је доста глупости за вечерас. Ма шта сад?! Шта радиш, мајке ти? Ох, Боже нам помози, мора да си сасвим поблесавила!
Не обазирући се на ово хистерично унутрашње створење, које је живело на њен рачун, а с њом било у конфликту скоро читавог њеног живота, она се наже и покуца на прозор кола. Не сачекавши одговор, ухвати ручку, отвори врата и упита: „Је ли слободно?”
Човек, кога је препознала као дете-Панту, погледа је својим ситним очима испод ниског чела и густих обрва и неодређеним изразом лица климну главом. Села је на задње седиште и рекла му своју адресу. Кола се покренуше са треском, ко да ће се истог трена распасти на делове. Не, неће сада да се узнемирава, одлучи она. Завалила се натраг на седиште, сакрила се у тами и сасвим се умирила. Скоро да није ни дисала.
Ауто је јурио кроз ноћ дуж празних улица града. Шта ју је то малопре обузело, питала се преко воље. Такси је очигледно био „дивљак”. Нигде ништа није било обележено, није било дозволе, идентификације са именом такси компаније, а није могла да види ни таксиметар. Кола су се распадала, као и њихов власник, и мирисала на дуван, буђ и прљавштину.
Шта је, ту је, помисли она покушавајући да буде равнодушна, затим окрену главу ка прозору и загледа се у ноћ.
* * *
Сећала се једног летњег дана у дворишту школе. Њих неколико нераздвојних другарица, окачиле су се на ограду игралишта, гледајући како дечаци из виших разреда играју фудбал. Одједном једна од њих узбуђено упита:
„Ко вам се допада?”
Прво су се изненадиле. Биле су на почетку пубертета и нису још причале о љубави. Још ређе о момцима. Никада. Ово је био први пут. Погледала је збуњено према дечацима на терену. Снажни, млади, ознојени, зарумењених образа, сјајних очију и разбарушене косе. Били су обузети игром, такмичењем, међусобним натецањем. Нису их ни примећивали, њих млађе девојчице, или се тако барем чинило.
„Мени се допада Стефан”, огласи се она која је поденула разговор.
И зачудо, након првобитне збуњености, остале радо прихватише тему. Ко да су једва дочекале да неко почне да говори о томе. Једној се свиђао Марко, другој Милан, трећа се предомишљала између двојице. Настало је гласно и узбуђено девојачко кикотање и надвикивање.
„А теби?”, упиташе је нагло, окренувши се да виде због чега је тиха. „Ко се теби допада?”
Све су гледале право у њу и ћутале. Она није никада раније размишљала о дечацима. Није тражила љубав. Читала је о томе, да, али… није се усуђивала да је замишља. Погледа дечаке како трче и добацују лопту. Гурали су се, смејали весело. Стефан је био највиши и најлепши. Било је нечег веома привлачног у начину на који је играо, говорио, смејао се. Замахивао је главом док му је полудуга златна коса лепршала по лицу и врату. Како то није раније приметила? Нису се ни познавали, њих двоје. Он се дружио са старијим цурама. Стефан, о Боже, Стефан, помисли она наједном. Али већ га је једна од њих заузела. Такво је било правило. Нема отимања. Другарство мора бити на првом месту.
„Ниједан”, рече им одсечно.
„Није тачно, није тачно”, почеле су да је киње. „Реци нам ко ти се допада, одмах сад и овде!”, захтевале су.
„Ниједан”, тврдоглаво је продужила.
Како су оне наваљивале, тако је она бивала све упорнија и јогунастија. Није хтела ни за живу главу да им призна да се управо и она заљубила. И то у већ „заузетог” Стефана. Због нечега, било јој је стид тог осећања.
Данима су је обасипале питањима. Сада су причале једино о „својим” младићима. Она се још тврдоглавије држала свог става, да није ни у кога заљубљена, док су јој очи све више пратиле Стефана и срце је вукло к њему. Другарице јој нису поверовале. Почеле су да је избегавају. Ако жели да се с њима дружи, мораће да докаже да им је једнака у свему. Да и она носи „момка у срцу”. Морала је неизбежно да прође ту иницијацију и постане следбеник и поклоник важећих тинејџерских правила. Али, из њој непознатих разлога, она је упорно одбијала да то учини.
Једног дана, једна од њих, која је била зла више од осталих, повика:
„Знам, теби се допада Панта”.
Остале девојчице праснуше у грохотан смех.
„Панта? Који Панта?”, упитала је ништа не слутећи.
Повеле су је до прозора учионице и показале једног дечака у школском дворишту. Био је издвојен од осталих. Стајао је сам по страни и није се ни са ким дружио. Лице му је било запрљано и наборано као у старца. Имао је равне, дебеле обрве, ситне и увучене мале очи, боре и кожу потамнелу од сунца на лицу и врату. Био је обучен сиротињски, стара избледела мајца, штофане панталоне стегнуте каишем, које су се завршавале изнад чланака, а на ногама је носио грубе мушке ципеле, које су личиле ко да припадају његовом оцу. Гледала га је ужаснуто. Другарице су праснуле у злокобан смех. „Панта, Панта, ти волиш Панту”, понављале су без престанка и јуриле око ње, уживајући у својој дечијој суровости.
Убрзо се неслана шала проширила по целом разреду. На свескама је налазила исцртана срца прободена стрелицом, у којима је њено име било написано заједно са Пантиним. Слике су се јављале исписане на табли или по зидовима учионица и ходника. Панта, Панта, викали су за њом други ученици кад је пролазила крај њих. Шале су постајале све суровије. Хтела је да се наљути и да се заувек посвађа са другарицама, али некако, није могла. Оне су се и даље забављале на њен рачун. Панти су, у њено име, слале поздраве преко посредника. Кад би претерале, она би се расплакала, а оне би се извињавале и молиле је да им опрости. Сећање на дечака Панту јој је тако заувек остало једна ружна успомена.
Чинило се да он није ништа од свега тога примећивао. Био је социјално изоловано дете, које се није уклапало у средину у којој је живио. Био је неприлагођен. И он и она, свако на свој начин. Нико није тражио разлоге за такво стање нити се око тога узбуђивао. Социјални радници, педагози, професори, директори, за све њих Панта није ни постојао. Нису знали где живи, ко су му родитељи, има ли пара да себи купи књиге? Никога то није интересовало. Деца су била сурова са њим, одрасли равнодушни. Понекад би рукама одгурнуо оног ко би га задиркивао и то је углавном била цела његова комуникација са децом у школи. Био је слаб ученик. Након школе се изгубио. Нико није знао где је нестао, је ли продужио школовање или није одмакао даље од основне. Никога то није занимало. Био је само објект поруге. За њу, представљао је жиг различитости, којим су је другарице заувек обележиле, још у младости.
И ето, након дуго времена Панта је ове вечери стајао ту пред њом, обучен скоро исто као и пре много година, још увек са тим лицем старца. Једино, био је мало причљивији. Чак има и посао, помислила је, ко да је то било некакво чудо. Возио је такси, баш је то лепо, мислила је. Макар и на дивље. Учини јој се, као да је то био велики успех за њега, за оног несретног дечака какав је био. Опростиће му она, што је био оно што је био. Опростила је одавно и својим бившим другарицама. Опростила је и Стефану, с ким је годинама касније, на студијама, имала кратку, неславну везу. Све њене бивше другарице данас живе у дисфункционалним породицама. Неке су разведене, друге незапослене, неке и болесне, уморне. Ретко која од њих би себе описала као сретну особу. Заборавиле су давно своје дечије хирове. Њихове бивше љубави одавно не јуре за лоптом. Сада су проћелави мушкарци у „најбољим” годинама, са округлим трбушчићем изнад спуштеног појаса панталона. Недељом пре подне окупљају се у локалној кладионици, близу њихове некадашње школе, да опробају срећу. Можда ће се појавити једног дана, та срећа. Дуго је већ чекају. Читаву вечност. Где им је умакла? Када? Како је некад све добро кренуло. Било је тако пуно наде и перспективе за све њих. Осим за Панту. А потом се све распрснуло ко мехур од сапунице. Живот их није мазио. Тог давног летњег дана на игралишту, ништа нису слутили. Будућност се чинила сјајна, лепа и далека, ко сунце.
А она? Шта је она сада радила? Шта ју је нагнало да уђе у овај такси са тим туђим човеком? Осетила је кривицу кад га је угледала, ето шта. Његова запуштеност, његов живот, који се очигледно није померио са дна животне љествице још од времена основне школе. Помислила је да треба некако да му се искупи. Да поправи неправду која му је нанета. Да му надокнади за оно ругање које му се одвијало иза леђа. Није то била њена кривица, знала је, али она је послужила као медијум преко којег се то дешавало. То настрано одрастање. Та бизарна дечија суровост. Хтела је да умири савест, да себе оправда због свега. Због свог доброг и заштићеног живота. Да поравна рачуне са судбином. Ето, бар ће му платити ову вожњу. Нека нешто заради, јадник.
Баци поглед у ретровизор. У огледалу сусрете пар тамних очију. Посматрао ју је. Она се стресе. Опет јој постаде нелагодно. Где се то без потребе упетљала? Због чега отплаћује туђе грехе? Чак је и унутрашњи критичар ћутао. Дигао је руке од ње после овог њеног поступка. Брзо скрену поглед у страну и склопи очи. Неколико тренутака је покушавала да не мисли ни на шта. Још мало и ова авантура ће се завршити. Још само мало па су стигли. Ево, док изброји до сто биће већ код куће.
* * *
Кочнице зашкрипаше и кола се нагло зауставише. Отворивши очи она поскочи ка предњем седишту и удари главом у наслон. Док је покушавала да се усправи, примети да кола стоје и да за воланом нема никога. Предња врата су била широм отворена. Погледа наоколо. Није било ни кућа, ни зграда, ни уличног осветљења. Срце поче да јој лупа убрзано. Ноге су јој клецале док је у тами тражила телефон да осветли њиме околину. Изашла је полако из кола. Налазила се усред пустог предела обавијеног измаглицом. Када је и како овде стигла, није знала.
Одједном неко је шчепа с леђа. Хладна рука јој обухвати врат и привуче је к себи. Крај увета зачу језиви шапат: „Платићеш ми за све. Сви ћете ми ви платити.”
Она дохвати рукав руке која ју је гушила и покуша да се ослободи. Настојала је да се извије у старну и извуче главу из челичног стиска који ју је укљештио. Држећи је још увек чврсто, човек је повуче даље од кола, ка непрозирној тами шумарка. Ритала је ногама, ударала га рукама, али чинило се да ударци завршавају у празној врећи од капута. Покуша да крикне, мада је место било пусто и нико није могао да је чује, али из стиснутог грла зачу се само кркљање.
Успела је најзад да дохвати нападача за косу и да га повуче што је снажније могла. Он опсова и на трен стисак његове руке попусти. Она се свом снагом одупре ногама о земљу, па извуче главу са стране, ослободивши се његове руке. Потрча ка колима која су још стајала отворених врата и упаљених фарова. Иза леђа чула је бат корака како је сустижу. Појурила је колико је год брже могла. Успела је да ускочи на возачко место и да журно залупи и закључа врата. Кључеви су на срећу били у брави. Окрену их и упали мотор. Неко је лупао по каросерији задњег дела кола, али она се на то не обазре. Притисну папучицу за гас и крену напред. Учини јој се да су фарови осветлили неко тело на земљи поред кола. Неко је лежао у јарку поред пута, али није смела да се зауставјла и проверава. Сигурно ми се само учинило, помисли у журби. Уосталом, човек који ју је напао и прогонио остао је иза ње. Умакла му је и сада бежала главом без обзира.
Возила је сумануто, тесним земљаним путем који се откривао под светлима фарова, све док није стигла до ауто пута, где је окренула у правцу осветљеног града у даљини. Довезла се до прве полицијске станице и тамо неповезано, ван себе од страха и панике, испричала цели догађај како је најбоље знала и умела.
* * *
Неколико наредних дана провела је закључана у својој кући. Никуд није излазлила, никоме се није јављала. Коначно, мало се примирила. Размислила је разумно о свему. И критичар је био некако покуњен и спреман на нагодбу. Није мудровао овог пута. Измирила се сама са собом. Умало да настрада због једне глупе одлуке. Нико није крив што је тако поступила. Сама је била одговорна. И мада јој догађаји од оне вечери нису били у најјаснијем сећању, поготово борба са незнанцем и њено бегство, решила је да све то остави иза себе и заборави. Завршило се и неће јој се више никада поновити.
На улазним вратима огласило се звоно. Погледала је кроз рупицу на вратима. Полицајац у униформи и инспектор у цивилу. Нерадо их је пустила да уђу у стан.
„Молим вас госпођо”, рекао је инспектор, „да ли је ово особа која вас је повезла критичне ноћи?”, упита је и показа јој слику из картотеке.
Старачко лице, боре на челу, равне, дебеле обрве, ситне, тамне очи. Био је то Панта. Она климну главом, опет видно узнемирена.
„То је ваш нападач?” инспектор је полако поновио питање.
Она, сад већ несигурно, поново потврди. У ствари, није видела лице човека који ју је зграбио с леђа, али ко би други могао да буде? Само су њих двоје били у колима. Препознао ју је и одвезао ван града, да јој се освети…
„Онда мислим да имамо проблем госпођо”, рече јој инспектор хладно је одмеривши.
Она погледа у њега са неразумевањем.
„Овај човек, Панта Ристић, је мртав већ десет година.”
Пиљила је у инспекторово лице, пренеражена и без речи.
„Настрадао је од руке непознатог починиоца, једне јануарске ноћи око поноћи, на пустом путу изван града, док је обављао свој посао таксисте”, рече инспектор и намршти се. „Можда сада желите да промените исказ?”, упита је строго.
Зурила је у њега без речи. Погледа у фасциклу коју је инспектор ставио на сто испред себе. У опису догађаја, писало је да су Панта и још једно неидентификовано женско лице, смртно страдали у ноћи тридесетог јануара пре десет година. Починилац је остао непознат, као и жена која је била са Пантом. Случај никада није затворен.
Унутрашњи критичар је сада покушавао да јој нешто каже. Инспектор ју је нетремице и намрштено посматрао. Полицајац у униформи је наместио појас око струка и дотакао револвер. Неидентификовано женско лице… десет година…
Очи јој се полако замаглише од суза. Цела соба јој је полако нестајала пред очима. Нешто непознато, нека тежина, притискала јој је груди. Нека плоча, као да је сва од камена. Напокон, полако, обави је сасвим мека и топла тама. И наступи мртва тишина.
