Успео је да се отргне од сна, али не и прошлости. Пижама му је била мокра од зноја, осетио је сваки мишић који нервозно поскакује тражећи истезање. Још није ни свануло а он је извео свог шнауцера Дрину на дугачку шетњу крај Саве. Гледао је маглу док прождрљиво гута врх моста на Ади, и питао се да ли је донео добру одлуку. Јуче је девојчицама био шести рођендан, а он се сетио свог, када је мајка заборавила да му направи торту и када је први пут променио њену запишану постељину. Сутрадан, отрезнивши се од јефтине водке, мајка га је послала да купи алкохол, цигарете и чоколаду. За ово последње није остало довољно новца. Није је видео скоро деценију, не од када је он престао да пије. Тада није могао то да уради, али сада мора. Посетиће је, она ће упознати његову породицу и све ће јој опростити.
Јутро је мирисало на тек печену погачу и свађу. Ни чесница на столу, ни окићен бадњак нису могли да учине атмосферу празничном, ма колико се Анђела трудила да тек завршен пост настави у духу милосрђа и праштања. Поново је опрала тањире и питала се зашто? Није јој била јасна мужевљева изненадна потреба да види мајку. Упорно је понављао реч опроштај, као да је, враћајући се из шетње, опрост нашао на улици и сада не зна шта би с њим. Помислила је да би баш могао да га гурне себи у гузицу. Покајала се због тога и спремила живце и децу за напоран божићни ручак код „баке”.
Његова мајка, Живка је становала у једној од ретких преосталих зграда са социјалним становима. Све је изгледало као и 1954. када се уселило шест радничких породица. Остаци тапета с цветном шаром и прозори поломљених жалузина осликавали су њену равнодушност. Зграда је затворена и предвиђена за рушење још 1996. године када је мерењима утврђен висок садржај азбестних влакана. Живка је наравно одбила да се исели, а сада је осим ње у згради живела само још једна ромска породица. Улаз је заударао на урин а ходници су били претрпани старом хартијом и пацовима.
Анђела се најежила прилазећи стану број четири и стегла руке девојчицама које су зацвилеле од бола. Гледала је мужа док је тихо покуцао на врата, као да себи даје последњу шансу да се предомисли и оде. Знао је да Анђа не може да га разуме, али му је било драго да је ту крај њега. Други пут је покуцао снажније. И даље није било одговора. Са сваким гласнијим ударцем, покушавао је да дозове пријатне успомене. Није знао који страх је јачи, онај од изостанка мајчиног одговора или од празнине у сећању. Упркос жељи, није било срећних тренутака за присећање. У паници је развалио врата, прибојавајући и надајући се да се упокојила. Његов израз лица је остао празан када је угледао.
Бродски под је шкрипао док је тешко вукла ноге гегајући се од кухиње до спаваће собе. Запела је за низак праг, пала би, да ексер који је вирио из разваљеног штока није поцепао жуту кожу и закачио се за кост. Неспретно је успоставила равнотежу и цимнула шкрипавим раменом да се откачи. Повећи комад трулог меса остао је да виси на зарђалом ексеру.
Вриснувши, Анђела је окренула девојчице од наказног призора који је стајао пред њима. Држала их је чврсто за потиљке зарањајући им главе у раскопчан капут када их је црна рука повукла у ходник.
„Госпођа, шта с’ ту децу радите овде? Није ово место за вас”, обратила им се комшиница.
Избезумљено стискајући децу уз себе, и терајући слику мртве жене на ногама, Анђа је проговорила: „И ви сте то видели, видели сте, зар не?”
„Их видела, ми смо, како то да кажем, пословни партнери. Знамо се, па ево сад ће пета година. Она нама даје струју из њен стан и паре шта остане од пензију. А остане, дао Бог ил’ ђаво, ко ће га знати. Ми јој доносимо цигаре и раџу. Тако, ми поштено сарађујемо. Него, што је сад, ето, мало мртва, ал није то разлог да се промену ствари. Добро и њој а добро и нама. Него, ви ту не треба да будете.”
Анђа се попела на прсте и, преко рамена причљиве комшинице, видела мужа како јој руком даје знак да оде. Његова смиреност јој је утишала панику и страх. Рекла је, скоро нечујно, више себи него саговорници: „Оно тамо, то је моја свекрва.”
„Е, сиротице моја… А ја сам мислила да је моја баук! Него, иди ти сад у своју кућу. Ја ћу да се попричам с’ твог мужа, да се не брине млого. Лепо ми бринемо о њој.”
Док је кроз замрљано прозорско стакло посматрао Анђу и децу како ужурбано иду ка аутомобилу, осетио је спокојство. Није желео да остану овде, а он сам још није могао да оде. Невољно се окренуо и загледао у приказу пред собом. За живота, његова мајка није била много другачија, тек можда целовитија. Никотин подмукло мумифицира своје жртве далеко пре смрти а ракија убрзава неизбежно. Личила је на ситну, погрбљену воштану фигуру с дубоким браздама око очију и усана.
Одавно се саживела с ларвама које су населиле њене остатке. У почетку јој је досађивало зујање, мигољење црва и смрад, али жеља да утоне у облак дима који излази из сваког отвора подераног тела, била је јака. Једино задовољство осећала је гледајући ужарени врх цигарете који, попут вулкана, прождире белину под собом. Сећала се шта јој је значила некада, али сада, ракија јој је служила искључиво да спере катран низ сасушено ждрело.
Није јој сметало око које се држало о млитавом концу, напола поједене дојке ни цика мишева. Чак је и смрдљива течност ишчилела, док је старица и даље бесомучно вукла цигарету смежураним уснама које су се испод носа расцепиле и показивaле пар ћилибарних зуба.
Није се сећала када је почео тремор у рукама. Обично је престајао после јутарње чашице. Сваку болест је лечила на исти начин па и ову. На питање како се то догодило, застала је, угасила пикавац, нагла главу ка левом рамену као да се нечег присећа и одговорила: „Облоге од лозоваче су природни мелем за све али, јеби га, кажу да треба бити топла а ја је волим расхлађену. Зато и није успело. Него, шта ћеш ти овде?”
„Дошао сам да ти кажем да је све у реду. Желео сам да упознаш своје унуке и да знаш да сам добро. И да ти праштам. Нисам знао да си…”
Преставши са тетурањем и спустивши се на столицу, Живка је припалила нову цигарету.
„Мртва?”
„Да, мртва. Мислио сам да ти није стало до мене. Али, ти си ме чекала. Чекала си овај дан. И дошао сам. Надао сам се да ћемо имати времена за разговор, али видим да ти је тешко. Опраштам ти. Сада можеш да идеш.”
Десним оком које је и даље стајало у својој дупљи је посматрала дим док је излазио из ноздрва и рупе на образу. Дивила се његовом ковитлању па нежном разлегању преко огољених чашица својих колена. Чудила се способности да кроз њега све изгледа бледо, далеко и небитно. Одмахнула је главом и усне затегла у нешто што је личило на осмех или струну пред пуцање.
„Још си дебео и глуп као што памтим. Знаш, тамо у болници, доктор је рекао да нађем разлог да живим, да се не предам болести, да останем овде”, говорила је тешко, отварајући чокањ, „а ја сам схватила да сам га одувек имала. Цигарете и ракија су увек били уз мене.”
Њено признање је дошло неочекивано оставивши га сломљеног. Није био сигуран кога жели више да опсује, удари или повреди, њу или себе. Било му је потребно тридесет осам година да спозна шта је његова мајка.
На столу је оставио новац и отишао. Рука је притворила разваљена врата за њим и потапшала га по рамену.
„Знаш, само је једна мајка. Моја је срећом умрела.”
