Затрпани смо злочинима. По штампи, телевизији, интернету. Раја се ложи на зверства.
Чудовишна наслада. Има нешто привлачно у насилној смрти. Повукао ме је талас.
С времена на време се запитам: Како ли је одузети живот?
Могу оправдати крвнике. Страст овлада, изгубиш контролу над осећањима. Кврцнеш, затамни се слика, мимо воље се препустиш надражајима. Починиш уморство, а да тога ниси ни свестан.
Доцкан је касно. Опростиво.
Постоји и радозналост. Баш да видим. Уосталом, шта представља боравак на овој планети? Тренутак, сметњу у вечности. Лишавање света индивидуе је посве нормалан чин. Закон јачег, природни поредак. Током радње прожимају вибрације моћи. Господариш судбином, играш се Бога. Последњи бљесак у очима и душа испарава. Остаје прострто ништавило. Запањујуће.
Када бих ја убијао, окомио бих се на потпуно случајну жртву. Процениш човека, видиш ко је смрад.
Уходиш га, прикрадеш се и…
Избор оружја. Пиштољ? Бучан, привлачи нежељену пажњу. Можда са пригушивачем?
Нож? Неуредан. Добар за заваравање трагова, асоцира на осветољубиву природу дела.
Премлаћивање? Нађеш физички инфериорнију особу и удри до изнемоглости. Напорно.
Канап? Елегантно. Стегнеш шију, пресечеш доток крви у мозак и гледаш како лагано скапава.
Отров? Сувише компликовано. Накнадно дејство, много чекања.
Не бих вребао познанике. Лако те повежу. Привођење, испитивање, нервоза. Поклекнеш, одаш се и апс. Овако ме никада не би скембали.
Голица питање, када одем на починак могу ли опростити сам себи?
