Било је то једне, па већ сад далеке вечери. Међу прастарим зидинама неке тврђаве, на обали једне хладне ријеке, неког неважног, малог града, само сићушне тачке ове округле планете. Нема одговора ни зашто ни како, једном ријечју судбина.
Он увелико гази двадесете, усамљен и уморан од трагања за њом. У мору истих жена, повремених сусрета са супротним полом, без осјећања, без очекивања и жеља. Изгубио је и самог себе, али не и наду да ће је наћи у гомили истих лица.
И баш те вечери, уз звуке гласне музике на музичком фестивалу, у вреви и метежу разуздане масе, стигао је знак с неба, у виду конзерве пива, не само до његовог срца, већ право у његову поспану главу. Вријеме је стало у том тренутку. То је била она, нестварна визија у лику ђаволка, ни дијете ни жена, иако је прешла двадесету.
Од тог тренутка све је ишло као на филмској траци и чинило се да су двије половине једног бића, које су се вјековима тражиле. Тако различити, а опет једна душа у два тијела. Она тако самоувјерена и дивља, увијек своја, а он повучен, миран и бар на први поглед благ. И трајало је, и траје, и трајаће.
Много тога су ружног прошли заједно. Корак по корак, раме уз раме, с руком у руци. Пут љубави није мед и млијеко. Стварност је сурова и не постоје бајке. Али неке душе се једноставно препознају и то је записано у звијездама и бескрају самог свемира, а ми смо само мали комадић вјечности.