Дечак, не старији од четири, пет година, истрже ручицу из мајчине шаке и стушти се преко улице. Мајка јурну за њим. Разлеже се језива шкрипа гума, а ваздух пресече оштар мирис паљевине. Аутомобил је прилично нагазио пешачки прелаз и зауставио се тик испред дечака који преплашено гледа мајку док га она, нагнута над њим, стеже за рамена и гледа, тако се чини, кроз шофершајбну и кроз возача, негде иза, као да гледа у смрт лично. Возач, разрогачених очију, полу отворених уста, рукама грчевито стеже волан.
Изгледају као квадратић стрипа. Цртеж замрзнуте акције, али без облачића изнад њихових глава са текстом који изговарају. И случајна публика је „скамењена“. Ишчекује хоће ли прво дечак бризнути у плач, или ће мајка дрекнути (ваљда га неће при том и одаламити):
– Колико сам ти пута рекла да не смеш сам преко улице?!
Можда ће мук први прекинути возач:
– Жено, јеси ли ти нормална? Зашто не пазиш то јадно дете?!
Као да време стоји. А онда, одједном, мајка зграби дете, подиже га, стисну у наручје, журно начини два-три корака до тротоара и нестаде у гужви. Возач их испраћа погледом, док дрхтавом руком пали цигарету. Раскрсница поново живну.
