У мојој родној Бањалуци угодних 39 степени, вјероватно и који степен више, али не треба стварати панику. Само опуштено. Није ни важно што гори земља. Недеља се убија листањем друштвених мрежа. Све врви од слика егзотичних дестинација. Препланула тијела. Виткост и силикони на изволите. Сва срећа што се неко досјетио да изуми филтере. Најдрагоцјенији изум данашњице. Изумитељу свака част и гдје чуо и гдје не чуо. Од мог мора ништа ове сезоне. Не морам се морати баш сваке године или ипак морам, остаје дилема. То питање ми ноћима не да спавати. Нема се ни лове ни воље.
На срећу постоје и излетишта у околини мог мјеста боравка, али то је тако неатрактивно, тако доступно и тако већ виђено. О сиротињо тешка ли си. Али ту су нека језера, шта ко мора знати да ми је то на дохват руке и тако рећи испред носа. И дан одмора почиње, наставља и коначно и пролази хаотично. У ауту без климе, којим милим до дотичног одредишта рупавим путем, убија промаја од широм отворених свих могућих прозора. А вјетар врео као фен, наноси пијесак директно у косу и лице. На дотичном одмаралишту, настављам у истом малер ритму. Језерска вода у вјештачки саграђеном базену, леденија је од леда, а дубока чак до кољена. Базен је фришко очишћен, па се сад лагано пуни новом и мутном водом. Ваздухом се шири мирис хлора и гризе за синусе, умјесто мириса морске соли, што је морам признати сјајна замјена. Човјек на човјеку, јер су се скупила сва околна села, а и примитивни дјелови мог вољеног града. Свеопшта гужва, јер је и Корона изгледа на некој удаљеној морској обали са много меког пијеска. Ту се нема шта замјерити, јер сви волимо егзотику. Цијене хране и пића као на Хавајима, тако да се губи утисак да си у селендри. Чак и сам себе послужујеш, један је конобар, а људи као на збору, та самопослуга ми личи на Мек, још један тако модеран моменат. Али има и нешто баш моћно, фотографије су врхунске чак и без филтера.
Чим сам те фамозне фотке ставила на своје друштвене мреже, почели су да прште коментари и лајкови. Стизале су чак и приватне поруке са питањима о маршути мог кретања. Поносу и срећи нигдје краја, а са разлогом није означена и локација мог одмаралишта. Нек пукну душмани, нек виде да се и мени може. Нека се поједу од муке и размишљања од куд ми ауто, паре и гдје се то вуцам. Имам и неке фотке из Сплита, јест да су од прије два љета, али мора се мислити да сам и сад на мору. Па ја сам урбана и културна жена и наравно да сам у току са трендовима. Јешћу ако треба паштету годину дана, да бих отишла пар дана бар у Неум. У сваком случају послужиће и старе фотке мора, за нове лајкове. Срећа што слика не може да говори и ода локацију мог земаљског раја. Само нека вичу радознале тетке:,,Проговори слико”. Тај филм неће гледати.
