Ту ноћ је кишило. Спуштало се низ олуке и добовало о плочник. Улице су биле пусте и мрачне. У даљини се назирала силуета која је опуштено ходала по барицама. Кабаница је прекривала све до стопала па се није могло видети ко је испод ње. Несметано је пљускала око себе приближавајући се прозору замрачене собе. Стала је испод њега подижући руку ка стаклу. У моменту је бљеснуло светло, искрице су се распршиле око прозора и све је опет потонуло у мрак. Силуета је пришла паркираном дечијем бициклу, спуштајући пакетић у корпу која је стајала окачена на говернали. Удаљавала се истим путем шљапкајући по барицама.
Зраци сунца су пробили зору и донели лепо јутро. Барице су нестајале и све је мирисало на свежину и пролеће. Мишко се на брзину обукао и слетео низ степениште да доручкује и крене у школу. Бацио је брз поглед на празну фотељу у којој је до недавно спавао Моли, његов омиљени пас кога више нема. Трепнуо је више пута да не заплаче поново:
„Мишко, пожури да не закасниш”, мама се чула однекуд:
„Стижеем мама”, трудио се да звучи срећно, али маму није могао да превари. Само је добацила видевши га:
„Престани да тугујеш сине, обећао си мами то!”
„Само сам се сетио и ништа више. Не брини, нисам тужан“, наместио је најбољи осмех за који је знао. Мајка је само одмахнула главом, уздахнувши. На поласку је пољубио у образ и нестао.
Она се скљокала у прву столицу и тихо зајецала. Прошло је више од два месеца а њој се чини као да је јуче било. Моли је био најбољи псић на свету. Са њима је провео три пуне године. Унео је својим доласком толико љубави у њихов свет за коју нису ни знали да постоји. Био је пажљив према својим домаћинима, показивао им безусловну љубав и пажњу. Према гостима се односио са пуно поштовања. Свакоме би донео папуче да не хода бос, затварао врата кад су им руке биле пуне, враћао столице на место, палио ТВ и уживао у својој фотељи.
Све је било савршено до те ноћи… Чуо је да га неко дозива. Подигао је главу и начуљио уши. Глас се јасно чуо одоздо, као да је споља долазио. Лењо се протеглио ослушкујући.
Глас је поновио:
„Молиии, ходи Молиии…” одзвањало је. Скочио је и слетео низ степениште. Имао је свој отвор на вратима кроз који се провукао и изашао на улицу. Ту на улици се срео са два необична ока, каква до тада никада видео није. Стао је у месту, док му је срце ударало тако јако као да је зец а не пас. Гледали су се не трепнувши. Онда је та силуета омотана дугим плаштом око себе испружила руку ка њему. Изненадна светлост га је заслепела, устукнуо је на тренутак а онда је нестало све. Улица, пас, светлост и силуета. Све је утонуло у мрак.
Нестао је, Моли је нестао, понављали су тог јутра, понављају данима и недељама… не постоји место где нису завирили, нити област коју нису претражили. Све је узалуд. Обавестили су мештане, поставили слике по излозима али се ништа није променило. Моли је једноставно ишчезао. Нема дана а да не помисле на њега, да не заплачу кад сећања навиру.
Мишко је извукао бицикл који је стајао под тремом куће, попео се и кренуо у школу. Поглед му је пао на завежљај у корпи испред себе. Није имао времена да отвори пакетић, само га је на брзину спустио у ранац. Отвориће га касније, чим му време то допусти. Сјурио се низ улицу, оставио свој точак испред школе и улетео у њу. Трчао је ходником све до своје учионице. Срећом не касни, учитељице нема још увек:
„Где си Мишко, имаш ли домаћи из математике, хтела бих да проверим један свој задатак”, питала је Јеца чим га је угледала. Мишко је важио за најбољег кликераша у разреду. Отворио је ранац и дао без речи свеску другарици. Пакетић је пао на дно ранца па је на њега и заборавио. Дан је личио на сваки предходни. Учитељица је стајала испред табле гестикулирајући рукама док су је деца помно посматрала. Мишку је изненада позлило. Учитељица му је била све даља и даља а учионица све већа. Срушио се поред столице у којој је седео. Главом је ударио о под несвестан било чега око себе. Чуо се врисак кроз целу просторију. Мишко је изгубио свест. Деца су помогла учитељици да га понесе и спусти и фотељу у којој она седи. Позвали су хитну помоћ и плачући га испратили из школе. Ранац је остао закачен на столици на којој је седео, а бицикл тужно чамио у дворишту очекујући га да се по њега врати.
Мајка седи у фотељи преко пута болесничке постеље немо посматрајући своје дете које дише заједно са боцама и апаратима око кревета. Суза више као и да нема, данима је ту, ослушкује сваки шум оплакујући сваки тренутак. Мишко је данима без свести, доктори дају све од себе да га одрже у животу. Мајка је немоћна да било шта учини, па и она само прати његове покрете којих је јако мало. Установљена је веома ретка болест, чак ни доктори не знају на који начин се она лечи.
Јеца је са другарима дошла да обиђе Мишка. Окупили су се око кревета посматрајући га. Дисао је равномерно. Јеца се окренула ка његовој мами:
„Могу ли вам донети његов ранац касније кући, понела сам га оног дана када му је позлило”, тихо је прошапутала.
„Не знам када ћу кући одавде, свратићу до вас да га узмем, ако будем ишла до куће. Хвала ти што си га понела”, једва је изговорила од умора.
Остала је са њим читаву ноћ, трудећи се да себе одржи будном. У једном тренутку јој је глава клонула. Заспала је. Сан је кренуо истог момента. Видела је Молија како јој трчи у сусрет носећи пакетић у зубима. Чучнула је да га заједно са пакетићом прими у свој загрљај, несвесна стварности. Моли је спустио пажљиво пакетић на њен длан као што папуче спушта испред њених ногу. Сан је био толико жив да се тргла. Шок је био толики да је на тренутак зауставио њено дисање. Мозак јој је радио убрзано. Знала је некако да је решење свега у том пакетићу. Знала је то исто као што је знала да је Моли жив. Срце јој је ударало у грудима, морала је да реагује, али није знала шта да предузме. У глави јој је бубњало од умора, осећала се слабом јер данима ништа сем кафе није окусила. Скочила је са фотеље, однекуд јој се снага попела кроз вене, пришла је кревету, пољубила сина и рекла:
„Ово није крај, успећу да те вратим сине.”
Није знала одакле та сигурност у њој толика, није је ни било брига. Погледала је на сат, било је девет изјутра. Имала је испред себе цели дан да нешто покуша. Села је у ауто и после пар минута размишљања, кренула. Отишла је право у школу по његов бицикл. Сместила га је у гепек и кренула по ранац. Данас деца не иду у школу, срећом па ће Јецу наћи у свом дому. Ускоро је са свим његовим стварима била код куће. Ишла је из собе у собу не знајући шта тачно тражи. Померала је регале, скидала завесе, вадила ствари из корпе за веш, читаву је кућу окренула наопако. Његову собу је чак три пута прегледала надајући се да ће нешто наћи. На крају је узела ранац са бицикле, и њега окренула наопако. Просуле су се књиге и свеске по поду, са њима је и пакетић пао. Гледала је не верујући својим очима. Полако је чучнула и дрхтавом руком спустила пакетић на свој длан. Немо га је посматрала враћајући сан у своје мисли. Да, то је исти пакетић обмотан безбојним папиром за увијање. Руке су јој дрхтале док га је отварала, нестрпљива да види шта се крије унутра. Била је то кугла коју смо некада користили као деца да замислимо жеље у време великих празника. Протресла је и ситне честице су се распршиле у хиљаде сјајних звездица. Села је, стегавши куглу као најдрагоценију ствар на свету. Ништа се није десило. Звездице су се спустиле на дно кугле и вратиле свој облик честица. Мајка је у тренутку поново протресла надајући се чуду, али се никакво чудо није десило. Жива слика Молија у сну јој се враћала из минута у минут. Недостајало је решење. Одакле њему кугла у ранцу, непрестано се питала. Никакво дугме није било на њој, само облик лопте и звездице. Можда могу да замислим жељу, причала је сама са собом. Затворила је очи, чврсто их стисла замишљајући жељу, потом их отворила. Ништа се није мењало. Дохвативши кључеве са стола, оставила је кућу у хаосу и са куглом кренула назад код Мишка. Ушавши код њега у собу, схватила је да се није ни померио. Дисао је исто како га је и оставила. Немоћна, тихо и неутешно је заплакала над његовим узглављем. Спустила је куглу поред сина, спустила главу на његове груди и тако преморена заспала.
Топлота Мишковог тела покренула је куглу. Изненада су се звезде расуле свуда око њега, честице су летеле на све стране осветљавајући просторију као да је сунце у њој. Сестра која је пролазила поред собе, застала је у чуду. Соба је светлела као да је на хиљаде лампиона упаљено. Отворила је уста да нешто изусти али гласа није било. Све је изгледало као сан. Звездице су падале по Мишку враћајући облик својих честица које су се лепиле по њему као по магнету. Мајка је и даље спавала наслоњена на груди дечака. Сестра је стајала на вратима не трепнувши. Мишково тело је сијало и светлуцало, све је личило као да су у бајци. Мајка је лагано подизала главу, светлост је пробудила и сад је лагано долазила себи. Трепнула је, штипнула себе за образ да се увери да не сања. Дете је равномерно дисало, апарати око њега су били мирни. Светло је улазило у његово тело и полако нестајало. Честице којима је био посут, губиле су сјај и падале око кревета. За само пар минута све је изгледало као да ничега није ни било.
А онда је залајао. Тихо, скоро нечујно али ипак јасно. Моли се појавио ниоткуда, једва је ходао, остарио је за ова два месеца, али се некако вратио и то баш ту у соби број два где му је лежао најбољи пријатељ Мишко. Мајка није могла доћи себи од чуда. Тело јој се тресло од свега што је преживљавала. Сузе су се вратиле и сливале низ њене образе без питања. Моли се некако довукао до њених ногу и ту опружио целом дужином. Шок је полако попуштао, спустила се и узела га у наручје. Онако мален, склупчао јој се на грудима, погледао је у очи и тад је схватила. Цео сан јој се вратио, све је било кристално јасно. Неконтролисано је плакала спуштајући га поред детета. Са оно мало снаге у себи, пружио је шапицу сместивши је на груди Мишкове. Дисао је плитко и тешко. Сестра која је до сада као укопана стајала на вратима, ушла је јецајући. Тужно је посматрала сцену од које се срце цепало. Тада се догодило. Апарати су најавили промене. Све је запиштало и убрзо је соба била пуна белих мантила. Мајка је замолила да сечекају. Нико се није померао, Мишку се свест враћала. Покренули су му се ножни прстићи, промешкољио се као после добро преспаване ноћи и лагано отворио једно па друго око. До њега је Моли спавао мирним сном. Нису га померали. Пришли су да прегледају дечака, био је још увек слаб и поспан, али будан и весео. Угледавши шапу на својим грудима, скоро да је вриснуо од среће. Чуо се тихи крик што је личило на срећно вриштање. Моли га није чуо, лагано је хркао поред Мишковог узглавља.
Цела соба је деловала нестварно, лекари су се гледали између себе не разумејући сврху пса поред детета. Све функције на апаратима су биле у реду, дечко је деловао као да му не треба ништа од свега што је на њему прикључено. Сви су се дошаптавали док је мајка стајала по страни одједном свесна свега. До јутра је Мишко био спреман за повратак кући. Никакве знаке болести није имао. Доктори су се опустили, снимања су завршена, показују слику здравог детета који може да настави несметано свој живот даље. Моли је остао поред њега читаву ноћ.
Јутро је дочекао весео, одморан и чио, ни налик јучерашњем псу. Спремни и полетни кренули су кући, срећни што су поново заједно. Мајка је била срећна али необично тиха. Враћајући их кући размишљала је о необичним детаљима протеклих дана. Гледајући их у ретровизору како се мазе једно око другог, сетила се свог детињства и сличног догађаја. Искакале су слике као из тостера. Пакетић, кугла, пас, мама… Пакетић јој је дала стара оронула старица у дугом црном плашту, рекавши да га отвори када за то време дође. Потом је нестала. Убрзо се мама разболела па је она и заборавила пакетић. Негде у то време док јој је мајка тонула у постељи, појавио им се пас у дворишту. Нису пуно обраћали пажњу на њега, били су заокупљени болешћу која се надвила над њиховим домом. Једног дана док је тата спремао супу мајци која је тихо нестајала у својој постељи, куца се искрала улетевши у собу и оборивши пакетић који је стајао на витрини. Мишкова мајка је тада била Мишкових година. Сетила се старице и поклона, брзо га отворила угледавши исту куглу којом је сина спасла. Соба је засветлела, све је тада изгледало бајковито. Сада зна да то није била бајка, нити је био сан. Сада је свесна да је Моли негде сакупљао енергију да би својим телом спасао Мишка баш као што је тада залутали пас спасао њену маму. Свесна је да постоји тај други свет који је ту међу нама, чекајући прави тренутак да покаже своје лице. Свет око нас је мистерија пуна изненађења и чини наш живот бајковитим кад се најмање надамо. Мајка је потпуно свесна постојања старице. Ту је она увек, мотри на нас попут анђела који нас чува.
Спустила је куглу на ормар поред још једне кугле која је ту красила излог годинама уназад. Прошле су године. Моли је мирно спавао у новој фотељи поред узглавља Мишкове бебе Софије. Изненадну тишину је пореметио необичан звук који је долазио споља. Познати глас старице је тихо дозивао:
„Молииии ходи, Молиии…”
