У Катунску нахију уназад потоњих десет година, не памте већу жегу као предзадњег љета 1889. године. Сваки се бусен козарице и лијеске осушио, јова истрештила, дивљаке није ни било, а јасен се разболио, већином присојно од Ластве до Његуша. У Ресну више од мјесец дана, нема ниједне капи воде у сувим снијежницама, пресушила је племенска вода, или ‘вода у страну’, како је мјештани тог краја најчешће зову.
На муке се нашао народ који живи без воде, а то мало кишнице које се учекало, или донијело ко зна од куда, у бурила служи да чељад оквасе уста. За ситнију стоку становништво се сналази, штеди се воде која је учекана у дрвена бурила и што је остало на племенску воду. Козе се пуштају да олижу по неколико гутљаја воде, па се потом разгоне, а крупнија стока се гони километрима даље, како не би скапала. Неколико говеда се разбољело и крепало без воде, јер све чатрње у племену су пресушиле. Једино су опстајале и јуначки трпјеле жеђ, краве буше. Та крава ситније грађе, даје мало варенике, мало једе и добро трпи жеђ. Зато је она распрострањена по каменитим крајевима Црне Горе и хумске земље Херцеговине.
До Милића у Дубу, кога опасује ланац високих брда са југа и сјевера је пожутио, зеленило са лишћа из горе, више се и не види, природа као да тоне у јесењи мир, али кише нема. Лист за стоку почео се рано брати и сушити, јер без њега за крупну стоку нема опстанка, док је закржљало ситније растиње, које држи вјечну стражу усамљеним брежуљцима и долинама, потпуно увело и од њега се ни козе не хране. Воћа нема, зуква, дивља крушка и шљива бјелица није заметала плод, а орах рано с прољећа опалила је слана, па се на злу годину није успио опоравити.
* * *
Сурови и камени обронци Ставора узаврели су од сунца, камена голет на бреговима се без огња скоро упалила, а велики дио ситног растиња је сув као барут. Да било које непажљиво чељаде заждије ватру, цијело би село у племену спламћело. Крупна дивљач из шума Челинца, Ставора и Чевског Лисца силази у села, гладна и жедна напада стоку. Испред кућа у селу нико не излази. Само се капетан Јанко, честим погледима према небу, пита шта је са кишом.
Радисав Шутанов и Милија Савов из Томићима, Илија Вуканов и Тодор Туров из Предиша и Шако Симов из Дида са још неколицином племеника данима траже начин товарећи неколико сеоских мула и магараца бурилима воде, прогонећи их чак са Грахова до Ресне и даље.
Неколико угледних људи из села Предиша, Микулића, Томића и Пејовића, на позив Капетана Јанка, затекоше га како сједи испред куће на дрвеном троношцу уз бријестову хладовину. Раширио се у прси, на грудима му више ордења још из донедавног црногорско-турског рата, засукао бркове а црногорско одијело са златом везеном Душанком, даје му застрашујући изглед мрког ратника. Када му изненадни гости зазваше Бога, он се трже из полу сна, а затим лагано и без журбе поскочи на ноге и позва госте да сједну.
* * *
„Ајте људи у кућу, ајте!”, рече он, са добронамјерним осмјехом.
„Којим добром моји Соколови?”
Гости се кратко погледују, али као да су дошли недовољно спремни за разговор, проистекао послије много мучног вијећања, чекају ко ће од главара први нешто прозборити. А ријеч припаде Ђукану Стеванову, који је од ране младости добар говорџија. Знао је мудри Ђукан и крвне освете зауставити, бастало му је снагом ауторитета да стане између тврдоглавих људи и ријечи, исхитрених доказивања појединаца, ријечима је стајао и помеђу племенских завађа. Његова снага убјеђивања била је некад и ћутање.
Када племеници сједоше на поређаним трупинама, које су постављене у неправилан круг испод џиновског Бријеста, који је раширио своје огромне гране, као своје замишљене руке на сваку страну породичне куће, Јанко покретом деснице руке, даје кратак знак својој жени који само они унапријед очекују и разумију. Она одмах и без ријечи, разумијевајући своју обавезу, послужује ракијом госте. Испред људи послужи козји сир и суво говеђе месо, које замириса необичним мирисом, који се у ово доба године не може наћи ни у богатијим фамилијама. Него прваци бјеличких братстава, без изузетка нијесу били расположени да узму послужење. Старци Ђукан Стеванов и Милета Вуков Вујошевић, два одважна и храбра борца са Граховца започеше разговор.
* * *
„Ти Јанко знадеш бјеличку муку овогај љета. Твоја кућа не носи узалуд првијенство, да се племе води кроз тешка вакта и зла времена”, смирено и без видљивих покрета било ког дијела тијела говори старац Ђукан.
Капетан Јанко само клима главом.
„Ми смо мислили да видимо што ти предлажеш Јанко?”, рече Ђукан Стеванов, мудро пребацујући одлуку на Капетана.
Тада се капетан благо замисли, јер је очекивао њихов предлог.
„Ну ви предложите што је чињет, или да се курири шиљу код Књаза?”, рече Јанко.
У њиховим ријечима осјетила се немоћ, празнина и забринутост, али и даље поносно не желе да моле, чак ни капетана. Издржавали су Ђукан и Милета много теже изазове у рату и послије њега.
„Ја бих знава да су Вуксан и Боро живи, Капетане”, рече Ђукан.
Главом климају и Милета Вуков и други прваци братстава, мислећи на славну историју капетанове фамилије, а да вјерују да ни Јанко не заостаје за њима, и да се његово капетанство убраја међу најбоље у племену, па ће Књаз Никола то знати цијенити. Тако и учењеше. Једно момче које је слушало разговор одмах се јави, па поскочи на коња и упути се према Цетињу, носећи захтјев бјеличких првака.
* * *
Није помогао Капетану ни братственичким првацима захтјев упућен двору на Цетињу. Зашутали су на Двору сви, за које су прваци братстава вјеровали да ће им помоћи, па се међу народом створи још већи пркос. У сваку кућу без изузетка чује се глас да ће народ издржати, наставити своју борбу са невременом, које пријети истребљењу људи и животиња, трпјеће па нека сви поцркају без воде. Тај унутрашњи отпор код катуњана бјеше све већи, што муке бјеху теже. То их је и сачувало кроз најтежа времена, у непрестаној борби са Османском војском и другим крволоцима, таква Термопилска упорност била је уклесана у карактер тих људи, да без иједног гласа трпе оно што обичан човјек не може.
Када се момче врати са Цетиња, рече присутнима да је Књаз на путу за Трст а да остали великаши без њега не могу им помоћи. Када не може човјек, зато може Бог. На Светога Илију, кад Божја сила дозволи, преобрази се вријеме, са свих страна Нахије, појахаше облаци а народ поче захваљивати Громовнику Илији на помоћи. Када се изнад Цуца појави облак и прве крупне капи кише а небом се укрстише струкови муња, људи почеше сакупљати кишницу у посуђе. И племенска вода се припуни, па живот становништва постаде лакши.
Младе невјесте потурише дрвена бурила и посуде, у којима се учекује пијаћа вода. У братствима се осјећа необична веселост. Многе жене зборе да има Бога и да он тачно зна када ће помоћи своме народу. Свакој муци од Бога је дато да се сврши, да прође онако како је и дошла, али једна мука никада не иде сама.
* * *
У октобру, по старом јулијанском календару на Митровдан, сунце поново упече са небеса. Од Светога Илије више није било кише. У Ресну се на пољану код Цркве, окупило неколико голобрадих младих момчади и надгорњавају се бацајући камен са рамена, неки од њих се спремају да пођу у Веље Цуце да на кљусадима доћерају жита, које бјеше извршено и спремно за Млин. Гласније разговарају између себе па се у долове, посебно рано изјутра, чује сваки њихов глас. Одјекује жамор кроз До Милића, весели глас момчадије који подсјећа на пјесму и надгорњавање које је од њих бољи и снажнији.
Ништа не весели главаре племена као младост нових нараштаја. Одмах им се у мислима мота глас да преброје број пушака, јер крвава борба често зна да утихне и сваки од њих зна да је чувар племена младост. Много пута су црногорци мислили да је битка за слободу завршена, али никада није било како човјек мисли, него онако како је суђено.
Веселост прекиде непријатна ситуација. Поред школе која се налази у близини Цркве изби дим. Прво се димом испуни мања котлина, а затим се кроз дим тањег обима зачу пуцкетање. Бијели снопови се раширише у небо а пламен захвати кров школе.
У првом тренутку узгледа као да ватре није било, али када је пламен избио на кров захвати и камене зидове и својим шаренилом поче потпуно освајати врх школе. Нико тако не осваја као ватра, чак ни љубав. Њеним крајичцима ватра милује греде и трску на крову, а под њеним шареним прекривачем нестаје све што човјек и природа створе. Нити је за живота човјека било већег пријатеља и непријатеља од ватре и воде.
Неко повика из правца Долова да изгоре школа. Одмах се из села почеше окупљати млађи људи, стиже и учитељ, који је живио у непосредној близини. Учитељ стари Цуца бјеше строг за ђаке а његова захтјевност прелазила је најчешће могућности свакога дјетета, чак и оних бољих ученика који касније свршише школу за великосудије.
Чим отворише врата школе, почеше износити ситније школске ствари и покућство. Када је стигао Капетан Јанко, само је могао да посматра пламен, који је већ увелико својим жарким бојама, које се преливају у зеленкасту, жуту, час у плаву боју, освојао великом температуром скоро догорели кров а сва долина се за тили час напуни димом.
Капетан нареди да се спаси то мало ствари, што није запаљено у школу па се неколицина Абрамовића, Бајовића и Милића пробише кроз пламен, који није био захватио доњи дио камене куће и спасише већи дио школске опреме. Кад су младићи са лијеском, гранчинама и мало воде те су имали, угасили ватру на школи, сви се затечени запиташе како је избио пожар? Уморни младићи и други старији мјештани, посједаше испред школе. Сваки од њих ништа не збори, гледају у Капетана и чекају шта ће он рећи.
Неколико младића само ћутке посматра како Капетан гледа у учитеља.
* * *
Учитељ бјеше стасит и наочит човјек. Образован је по препоруци цетињских Владика и бјеше изучио учитељску школу у Петрограду. Носи угледне и добро поткраћене бркове, а кошуља на њему бијели се као снијег. Испод кошуље надзиру се снажна рамена и мишићи а учитељ погледом погнутим према земљи, скоро цијело вријеме ослушкује коментаре и бори се са мишљу, какво ће бити грђење капетана Јанка. Кад се сврши потреба за даљим гашењем ватре, а сељани одморише, мудри Капетан, најприје зажди дуван и послије неколико краћих удаха и издаха из носа, проговори неколико ријечи.
У кратким али одсјечним ријечима, благо и без узрујавања Јанко Вуксанов, гледајући дубоко кроз учитеља, рече полугласно да ватра ватру не жеже, а да слама и ватра не иду једно уз друго. Ово је био јасан знак да полаже сву кривицу на њега, учитеља који је школу држао у нереду.
Учитељ се благо попридиже са камена ђе је сјео, не би му пријатно то што је чуо, ускомеша се а бркови му заиграше испод горње усне. Онако збуњено и скоро невино, поче да се правда обраћајући се свима, а не само капетану, да је сноп сламе потурио близу школе, јер му је требала за школске обавезе а да ватру није имо ко заждити до ђетићи Вуко Пејов и Петар Новаков. Сви заћуташе а капетан нареди да се одмах пред њега и село изведу ђетићи.
* * *
Кад се испред капетана и мјештана Ресне појавише ђетићи, првога доведоше Вука Пејова који изгледаше као одрастао. Није Вуко као остали младићи његовог узраста, осјећао зебњу или страх због учињеног. Лице ђетића бјеше благо пожућело, кукасти нос који дође до изражаја стајаше поносно као кљун на Орла. Док је прилазио људима, глава дјечака бјеше изражено подигнута, а ход умјерен и стасит.
Вуко Пејов само погледа у оца, рекло би се не из страха, него из поштовања. Пејо га одмјери и шкрипањем зуба даде му неки знак, који дјечак по свему судећи није добро разумио. Одмах затим доведоше и другог ђетића, Петра Новакова. Он се бјеше благо повио, па му висина од близу два метра изгледаше некако смијешно. Перчин му пао са стране а жути брчићи му већ бјеху окласали. Погледи двојице дјечака се укрстише при сусрету, па када Петар примијети поносно држање Вука Пејова и он подиже главу, погледа према Капетану Јанку, ништа не збори, обојица ћуте.
Петар, дванаестогодишњак високог раста, на њему обучени дјелови свитне ношње која му је остала од покојног оца. Димије, џамадан и опанци пресијавају се као снијег на сунцу, извадио их је из скриње, чим је видио да за њега према кући долазе двојица момчади које је капетан послао. Двојица стричева Петра Новакова стоје на ногама са стране, посматрају двојицу ђетића, који чекају да Капетан Јанко и учитељ Цуца први нешто кажу. Код стричева се осјећа љутња, која више погађа оног који је мањег раста и шири у раменима и коме Петар наличи и по изгледу и ћуди.
Капетан Јанко и даље сједи мирно на подесном камену. Учитељ Цуца се примакао уз капетана и кад климну главом, оте му се груб глас из грла.
„Што учињесте ово ђетићи, свијест ви мркла данас?”, његов глас и поглед као да узнемирише Вука Пејова, али се он брзо врати у онај одважни став који је већ био заузео.
Петар Новаков не помјери свој поглед ни за милиметар, окрену се према капетану.
„Свак чини оно што мора, тако паски главу не изгубио поново бих!”, проговори Петар Новаков.
„Јесте ли вас двојица заждили школу? И шта вас нагна да такво недјело учините, погани једне? Мислите ли да је школу лако саградити, да је покућство лако прикупити, вуци вас изјели!”, рече Капетан Јанко.
„Јесмо, нас двојица смо заждили школу, нема живота без истине, али Капетане рећи ћу ти сад нешто. Од прољетос нас је, Учитељ Цуца, више пута непоштено кажњавао. Што год које од ђеце учини, ми смо му били криви. Потоња три пута нас је истукао и оставио да клечимо на коре ораха у ћошак, пред свијом ђецом, по три сата, оба смо то без гласа поднијели. Него кад нас јуче истуче шибљем по рукама, ја и Петар се здоговорисмо да ће нам за ту работу добро платити. Па заждисмо школу и сламу која бјеше уз њу”, рече Вук Пејов.
„И ја ћу ти Капетане рећи да Црногорац не трпи ланце нити силу. Ваша сабља наша глава али образ не дамо и тако смо одлучили. Хајдуку школа не треба, ако у њу нема што научити а вјеру би промијенили да смо утећи уграбили”, рече узбуђено Петар Новаков.
„А што вјеру, црни били, зар вјера има цијене?”, проговори Учитељ.
„Има Учо, има. Инат је цијена”, рече поносно Вук Пејов.
„Ето де одговора и за тебе учитељу. Понешто се и од ђетета да научити. Сад знаш да и дијете има образ, и да чини оно што у своју кућу види. Тешко је Црногорца батином придобити, мало је ко у братству мушкетан”, рече Капетан устаде се и оде пут дома.
Кад се разиђоше мјештани, капетан Јанко сачека да рано јутром донесе одлуку о казни ових ђетића а њих предаде родитељима. Кад је сванула зора, мудри капетан Јанко јутром предаде писмо Учитељу и упути га код код Главног и правичног надзорника Ђура Поповића на Цетиње, заједно са ђетићима и њиховим родитељима. У писму Поповићу он наведе:
„Учитељ каже да иг је покажњава што су криви били. Вуко Пејов и Петар Новаков кои су школу заждили, они се туже на учитеља да је на њиг прећерива. Зато вам иг шаљем нека вама покажу, зашти су је заждили и у истом им пресудите за погрешку.
Капетан Јанко В. Милић.”
Започе зидање нове школе, па се у селу одавно збори „Сагорио ка Цуцина школа”.
Напомена аутора:
(Свака сличност са људима и стварним догађајима је случајна. Сличан догађај догодио се у село Ресна у Катунској нахији, 1889. године а имена мјештана су измишљена. Капетан Јанко је постојао као и ђетићи који су запалили школу)
