На столу је стајала шоља попијене кафе, од јуче. Узела ју је у руку. И даље мирише. Талог се осушио, као земља кад попуца. Напољу је падао снег и дувао ветар. Хтела је да отвори прозор, али се сетила да он још спава. Бар је тако мислила. На јастуку је остало удубљење од његове главе, њен је још био топао од њене. Ипак је отворила прозор и хладан ваздух је испунио собу. За њим су улазиле и пахуље, али јој нису сметале. Она не воли зиму. Али сада јој прија, та оштрина и страшан мир што јој сад улази кроз прозор. И у плућа. Дише дубоко. Није то мир, то је баш супротно. Али се стапа са њеном хладноћом, леди је. Не помера се. Стоји тако боса и само дише. Гледа далеко кроз отворен прозор, бели се унедоглед. Осећа се тако само у тој тишини, која је увлачи у себе. Пространство белине је усисава, заједно са њеном белом пиџамом. Не плаши се. Скоро да не осећа ништа, сем те усамљености.
„Ниси ти мени ушла само под кожу, ушла си ми у кости” рекао је јасно, лежећи у трави, онако подбочене главе рукама, благо уздигнуте и са пребаченом левом ногом преко друге. Гледао је у небо изнад њих. Она је лежала покрај њега, али са затвореним очима и миловала траву. Насмешила се кад је чула шта је рекао и бучно га пољубила у образ. Сетила се те шетње и спавања у трави.
Раменом је помиловала свој образ и најежила се, као да ју је он пољубио у врат. Ветар је залупио прозор, то ју је пренуло из сећања. Уз леден поглед ка даљини, померила се и затворила га. Снег је нападао на прозорско окно и са унутрашње стране. Кренула је у да узме крпу да покупи тај снег са прозора, док се не отопи. Закачила је руком једну чашу. Видела је да ће пасти и сломити се, покушала је ногом да спречи тај звук, али чаша је лупила о под. Имала је онај осећај успорености. Свесна тога и ломљаве, ипак је покушала да спречи чашу да се разбије. Или себе. Покупила је воду са прозорског окна и вратила се да сакупи разбијене делиће. Скупљала их је у длан, зна да није требала то да ради голим рукама. Већ су крававе. Али је није болело. Физичку бол може да поднесе. Један део јој се зарио дубоко у длан. Вадила га је ноктом и у том болу осетила олакшање.
Изашла је напоље и зарила руке у снег. Упијао је крв са њених дланова. У снегу се црвена најбоље види. Остала је тако, не зна колико дуго. Ушла је у кућу тек кад је приметила да јој се тресу руке. Није осећала ни хладноћу ни бол. Нит’ је знала шта да ради даље.
Његове очи је гледају. Осећа га. Смеши се у себи и он то види. „Сан је готов, почиње срећа!”, узвикнуо је и затворио јој очи. Причали су у колима, док је она возила. Цитирао је неког песника, не сећа се ког, али је запамтила да је рекао: „Сан о срећи лепши је од среће”. Смучило јој се.
Почела је да трчи, да бежи. Не зна где, зна од кога. И зна да је узалуд. Бежи од себе, од својих заробљених осећања која хоће напоље. Вичу, ударају, ломе је. Али може бар на кратко да побегне у свој свет. Или је то туђи. Свет између редова. Она је као укршетница без коначног решења. Није она убила њега, убила је себе. А мртви, ионако, немају осећања.
