Дође и ти пред Бога

На врлетној планини Сомини у каменом Херцеговачком кадилуку, живи скромни домаћин Мијајло са браћом и својих пет синова. Мијајло је атавистичког изгледа, снажних кошчатих прстију, обрањених руку, развијених дугачких рамена, примјетно црвеног лица и изражене снажне горштачке вилице. Његови густи, црни бркови, лику дају отмени и хладно суров изглед попут планине у којој живи. Суровост планине у безводном и неплодном крају бјеше отежала живот сваком сељаку и пролазнику.

Чести сукоби са херцеговачким агама живот учињеше још неподношљивим обичној раји, али се храбри Мијајло сналазио кроз цијели свој живот, онако како је то једино било могуће, и како је знао и умио. У крајевима који су били под честим упадима турске војске, није било много слободе, глад је куцала на вратима, а смрт свакодневно стајала за вратом сваком сељаку. Гатачки кадилук бјеше нарочито опасан за православну живаљ. Као и сваки смртник, Мијајло је живио и радио борећи се за своју породицу, браћу и село и постао велики јаран и побратим турском харачлији Смаил-аги Ченгићу. Живот му нанесе срећу у несрећи, па се сасвим случајно побратими са злим Смаил-агом Ченгић и са њим касније дуго задругова. Побратимство са њим учини га много слободнијим а тиме и постаде посједник неколико читлука земље, па то олакша и његовој браћи, који су били хајдуци и љути противници Османског царства, да се смире од локалних јузбаша и кавазбаша и прехране у кризним годинама а он одлучи да постане добровољна жртва своје породице, јер му другачије није могло бити.

У договору са својом браћом поста вјеран овом злом харачлији. Харач скоро и да не плаћаше његова породица, али он је заузврат морао показивати оданост и самом Смаил-аги и другим Турцима, али је заузврат много пута помагао православном живљу тога краја, упозоравајући их преко своје браће о намјерама управе Кадилука и спасио им голе животе, чиме је оправдао што се родио. За живота сукобљавао се са отимачима Липничке стоке, која су се гладна напасала Гатачким пољем и које су хајдуци, крстарећи и кријући се планином Сомином, отимали од Турака, али и од других чобана из тог краја. Тако се једног прољећног дана Мијајло сукоби са харамбашом Грујом, који бјеше љут што се морао вратити без заплијењене турске стоке, па је желио да отме дио крупне стоке Мијајловој браћи, не би ли избјегао срамоту међу другим хајдуцима, јер се није доказао као јунак. Тада Грујо уби Мијајлу и сестрића Јока, али и учини много неправде другима православним мјештанима Голије. Кроз бројне проблеме током свог војевања на страни Смаил аге Ченгића, налазио се Мијајло. Учествовао је у два сукоба, и то када је злогласни Смаил-ага Ченгић напао на племе Дробњак. У првом нападу једва је успио да сачува и своју и Смаил-агину главу на раменима. Када Дробњаци као освету због убиства брата од Владике Рада, Јока и осам његових рођака на Челину, планираше освету злогласном Смаил-аги и на крају га убише на Мљетичак, Мијајла погледа срећа, јер тог пута због тешке прехладе, није био са Смаил-агом у његов последњи поход по Дробњаку. Спаси своју главу, али Дедага Ченгић, син злогласног аге, када је схватио да са његовим оцем у Дробњак није био Мијајло, продуби у себи жељу за осветом јер је мислио да је то Мијајлова издаја. Мијајло са браћом, синовима и породицом када је чуо од једног Дњербенџије шта се десило Смаил аги, узе дио покретне имовине и нешто стоке, и врати се својим коријенима у Црну Гору, спасавајући главу од непредвидивог Дедаге. Али тек тада за њега настадоше проблеми јер се код Владике Рада већ чуло и за његове подвиге али и друга његова чињења против црногорских хајдука.

Мудри Владика, када му је Мијајло испричао на који начин је помагао Црногорце, као и због чега их је убијао, донесе наредбу да Мијајло и његов крвник Грујо постану кумови а да Мијајло дадне пет синова за четовање. У дугим борбама касније, два сина су му погинула на страни Црногорске војске.

* * *

Када се Мијајло представио пред Господа Бога, Свети Петар га је питао зашто је дошао? Да ли он има неко друго мјесто, гдје би ишао и предложи му Џенет.

„Зашто си дошао Мијајло пред нашу капију?”, пита га Светац.

„Зато што ми је мјесто пред нашим Богом, био сам смртник, као и сви други”, рече Мијајло.

„Ти би у Рај Мијајло, је ли хоћеш у Рај или Џенет?”

„У Рај бих, јер сам сад сам пред тобом Свети Петре”, са Божјим страхом рече Мијајло.

„Испричај ми Мијајло, какав си живот имао и када си схватио да си сам?”

„Кад сам отишао у древни Мисир са Смаил агом Ченгићем, да умирујемо буну Азијата, виђех пирамиде. Дуго сам гледао у њихову љепоту и вјештину њихове градње. Тада ми је Ага, коме сам вјерно служио, рекао: ‘Живот човјека је попут ове Пирамиде, мој побратиме Мијајло’. Питао сам га зашто а он ми је одговорио: ‘На крају живота сви идемо на Ахирет пред Алаха, сами са својим дјелима.’ Запамтио сам да ми је и рекао да, када се родимо, то представља темељ ове Пирамиде. Када сам га питао зашто тако мисли, рече: ‘Јер се тада сви веселе и радују, пјевају, пију рујно вино, шербе и ждију симсију. Неки на гозбу дођу само да се наједу и напију. Ми смо као тек рођени тада безбрижни, али како са животом одмичемо, од дна према врху замишљене Пирамиде, тако некако људи около нас почињу да одлазе, број људи на које можемо да се ослонимо смањује се!’.

Зато сам из приче свог Аге, схватио да када будемо ђеца около нас стварамо другове, саборце, ратнике, оне који нам се представљају као пријатељи, а како идемо даље према врху, неки одлазе, јер им можда више не требамо, немају користи од нас. Одлазе тако и наши најближи, родитељи, чланови породице и бројни пријатељи, неки оду због смрти, неки због себе и свог другачијег живота и на крају, када дођемо да самог врха, остајемо тамо сами, са својим дјелима, које смо радили у животу и идемо пред Свевишњег Бога на истину”, рече Мијајло.

„Шта си Мијало у животу научио?”, рече Светац, и отвори књигу Мијајловог живота, загледа се у њу и стрпљиво чека његов одговор.

„Научио сам Свети Петре да се дио Пирамиде, који се сужава од дна према врху и један дио од тих људи који су се радовали, када смо се родили, када бјеше најшире, више није са нама. Човјек нема више ту подршку у седмој години живота, коју је имао када си се родио. Како идемо према врху, на примјер када сам имао осамнаест година, био сам зрео, почео сам радити тешке послове око стоке, могао сам без икога привређивати. Ту су се већ измицали неки рођаци, који имају своју ђецу, своје проблеме. Дакле, ови људи који су до тада били уз мене, више нијесу били ту. Можда су чак и били неки од њих против мене. Кажу: ‘Шта бре, има осамнаест година, иде да војевује, има више него ми блага.’ У том дијелу мог живота једино искрено ме подржавала најужа породица, отац, мајка, можда брат и сестра, под условом да нијесам према њиховим схватањима бољи од њих. Сад већ овај дио који остаје велики, ван пирамиде су твоји неки школски другови, комшилук. Поклањају ти мање пажње, кажу паметан је, снаћи ће се он сам, пусти га тамо…

Када сам дошао на четрдесет или четрдесет пет година, на самом врху пирамиде, и постао штих у Кадилику, родитељи су ми нестали, нема више нико са мном, осим дјеце коју морам штитити. Сви остали су против мене. Како године иду, тако полако сам остао сам, јер моја породица очекује од мене да им стално придоносим, да их одржавам. У друштву око мене остали су само они који од мене имају интерес. Дакле, остају само они који хоће да нешто очерупају од мене. Жена и ђеца знају да се окрену против тебе, све је против тебе, осим Бог! Е то сам научио на земљи да сви остају пред Богом сами и са својим дјелима, ниједно богатство не можеш однијети са собом, идеш празних руку”, рече Мијајло.

Свети Петар затвори књигу коју је имао испред себе и одведе Мијајла Богу на истину!

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Фолклорни хорор

Водењак

Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки

Настави...
Егзистенцијалистички хорор

Сигурно сам мртав

Кад сам, најзад, хтио да се пробудим, схватио сам да немам ту моћ. Свуда око мене мрак, не могу да

Настави...

Обавештења о конкурсима